Треба да знамо да нико од нас није спреман да се одрекне ни Газиместана ни наших манастира, ни нашег идентитета, језика, писма, историје. Интеграција не може да оде у асимилацију.

Ако Словенија, због граничних проблема, спречава Хрватску да уђе у ЕУ, шта тек чека Србију, због истих проблема са Хрватском, онда са Косовом... Историја ЕУ је пуна примера таквих условљавања.

Демостен се позива на то колико је ондашњој Атини било немогуће да поступи другачије, колико јој је било неприхватљиво да пристане на сопствено свођење на ранг другоразредне државе и другоразредног народа, да својевољно преда оно што јој је касније отето, да се покори без пркоса и отпора.

Уплашили су се заправо сви они који би, упркос свему, још увек да верују да је Србија негде ту, да је присутна макар кроз те телефоне, макар кроз канале српске телевизије.

Но, како се харизматични Таип, под притиском демократије у парку Гези, сада окренуо исламу не само код куће него, подршком свргнутом “муслиманском брату” Мурсију, и у спољној политици, могло се очекивати да његова продужена рука у БиХ више неће бити СДП, СДА и СББ, него Ријасет ИВЗ.

Пре или касније Срби, Арбанаси и Хрвати ће се разграничити. Као и многе друге балканске послове, ни овај неће моћи да обаве сами. Отуда се неизбежно намеће питање: који је реалполитички домет хрватског и албанског геноцида? Да ли ови народи имају аутентичну државну идеју? 

Сада смо дошли до тачке да први човек РС, као важне ствари које треба решавати на нивоу БиХ, осим тракавице "Сејдић - Финци" и излизаних "европских интеграција", из нафталина вади већ заборављену "причу о МАП-у".

Приоритет је учврстити независност, склопити јак савез са Русијом и имати добре односе са другим евроазијским државама. Пацификовати околне државице и вратити под јединствен државни оквир све српске земље. 

После клишеа о рату у БиХ следи чуђење како Кецмановић може а да не критикује Републику Српску, њено аморално руководство и геноцидну генеалогију.