Милорад Додик и други српски представници сумњају да је “догађање народа” осмишљено у Сарајеву да би бошњачки политичари у западним центрима моћи испословали да ОХР наметне Закон о ЈМБ-у по бошњачком укусу.

Каква ће бити стварна оријентација Србије у колоплету све озбиљније светске кризе, поред притиска објективних околности, увек је и ствар избора. Избор није само резултат сазнања и слободне воље већ и интереса које пресецају односи снага, односи моћи.

Пре сто година, Краљевина Србија била је претесна за оно што су њени одговорни, образовани и родољубиви грађани доживљавали као „отачаство“ – данашњим грађанима као и да је ова, авнојевска Србија превелика.

За разлику од политичких лидера ОВК, Ругова је читавих 1990.-их година успевао да себе представи на „демократском“ Западу као присталицу пасивног отпора Милошевићевом режиму типа Махатме Гандија у Индији

У најмању руку, растерећена од проблема Косова, Србија ће сада имати прилику да испуни до сада занемарену међународну обавезу гаранта Дејтонског споразума. Србима преко Дрине и не треба више, а Бошњацима је и то превише у односу на њихова дирљиво наивна очекивања.

Пошто је разбијена СФРЈ, уништена Република Српска Крајина, раздржављена „дејтонска“ Република Српска, српској држави не преостаје ништа друго него да свом снагом брани територијални интегритет барем ове преостале „бадинтерове“ Републике Србије.

Пре 15 година, наопаке генерализације у којима није било разлике између власника црних мерцедеса са Пала и обичних смртника у њиховом окружењу могле су да се чују у највећем граду РС. Данас се та жалосна матрица понавља, само у обрнутом смеру.

Неће Србија нестати, јер наш народ има једну особину која га издваја од осталих, а то је инат. По англо-американском пројекту наша држава ће бити осакаћена, територијално, духовно, економски, политички и војно. Али, неће нестати.

За међународну заједницу, вашингтонску и бриселску администрацију, за одређене чланове Председништва БиХа, за разна удружења, за необразованог и неупућеног председника, важно је да знају да су се Срби у Србији и Српској кроз историју много пута морали покоравати, али да се никада нису савили пред непријатељем и освајачем.

Да ли су повлачење кроз Албанију и Солунски фронт били историјска трагедија српског народа, или је то био епски подвиг величања вредан? И повлачење кроз Албанију и Солунски фронт су били и једно и друго. Карактер трагедије је епски. Само из трагедије се излази катарзом.