Можда по некима Косово и није најважније државно питање, али је свакако наша најжешће нападнута вредност. Да ли смо могли пружити после рата јачи отпор тим нападима? Да ли је овај последњи терористички чин демолирања имовине наших фирми, и укидања слободе комуницирања имао некакву генезу?

Читајући хашку пресуду човек не може да се отме утиску да је њен политички контекст једноставно прогутао правни садржај. Злочини на Косову једном спекулативном конструкцијом директно су приписани осуђеним генералима и политичарима, а посредно и држави Србији.

Треба да знамо да нико од нас није спреман да се одрекне ни Газиместана ни наших манастира, ни нашег идентитета, језика, писма, историје. Интеграција не може да оде у асимилацију.

Има ли веће ироније од тога да карикатурални српски националиста укуца последњи ексер у ковчег Хашког трибунала? Kако је уопште дошло до тога да се правни експерти у Хагу препиру ко сноси већу кривицу што ће се оптуженик из Србије ускоро, можда, наћи на слободи?

Без организованог деловања против монополиста нашег медијског, економског и политичког живота, било каква друштвена промена у Србији није могућа. Зато је развој алтернативних асоцијација, ненаслоњених на стране амбасаде, једини могући одговор.

Разлика је само у приоритетима, а не у вредносним судовима. Јер, оно што је Златку Лагумџији или Сулејману Тихићу увек на првом месту, у 2013. не налази се у врху топ-листе Барака Обаме и Ангеле Меркел, стицајем разних околности, од сукоба у Сирији до уздрманог евра.

Уколико би нас та међународна заједница изоловала (на пример због Косова и Метохије), алтернатива постоји широм праве међународне заједнице. Чак и у време највећих притисака и санкција, наша роба је налазила пут до тих тржишта.

Најјача опозициона странка наново истиче своју небулозну тезу о непостојању вањске угрожености за Републику Српску. Тврди се како је угроженост извана политичка фатаморгана, фиктивни, непостојећи непријатељ и слично.

Пропаст атинске независности није почео са поразом код Херонеје, већ са заборавом хероја палих у тој бици. Тако ни Србија није изгубила Косово 1999, ни 2008, али ће га изгубити када заборави своје хероје са Паштрика, своје погинуле пилоте и своју пострадалу децу.

Тако браћа из Туниса, Јемена, Алжира и сл. наравно нису схватила да домаћи закони не предвиђају да се заробљеницама откидају главе. И једино су, изгледа, схватили када им је Шемсо рекао: „Ко хоће да брани БиХ – линија фронта је тамо, па изволите“, зато што је ишаретом показао правац и додао њима разумљиво – бујрум.