Демостен се позива на то колико је ондашњој Атини било немогуће да поступи другачије, колико јој је било неприхватљиво да пристане на сопствено свођење на ранг другоразредне државе и другоразредног народа, да својевољно преда оно што јој је касније отето, да се покори без пркоса и отпора.

Редовна годишња процена Европске комисије утврдила је области у којима су потребне реформе. Треба се надати да ће током неколико следећих месеци доћи до ближе регионалне сарадње између Косова и Србије, што би осигурало стабилан напредак у правцу њихових европских перспектива.

Сада смо дошли до тачке да први човек РС, као важне ствари које треба решавати на нивоу БиХ, осим тракавице "Сејдић - Финци" и излизаних "европских интеграција", из нафталина вади већ заборављену "причу о МАП-у".

Пре или касније Срби, Арбанаси и Хрвати ће се разграничити. Као и многе друге балканске послове, ни овај неће моћи да обаве сами. Отуда се неизбежно намеће питање: који је реалполитички домет хрватског и албанског геноцида? Да ли ови народи имају аутентичну државну идеју? 

После клишеа о рату у БиХ следи чуђење како Кецмановић може а да не критикује Републику Српску, њено аморално руководство и геноцидну генеалогију.

Приоритет је учврстити независност, склопити јак савез са Русијом и имати добре односе са другим евроазијским државама. Пацификовати околне државице и вратити под јединствен државни оквир све српске земље. 

Као и увијек и свугдје, власт и опозиција се узајамно оптужују за криминал. И у РС-у је нешто као ово код вас у Сарајеву што се по Авазу и Слободној Босни прогањају Фахро Радончић и Бакир Изетбеговић. Те паушалне медијске оптужбе међу високим функционерима нису добре јер руше повјерење у правосудни систем.

На Берлинском конресу 1878, Кнежевина Србија (и Црна Гора) добила је међународно признање, али и један зли историјски усуд. Наиме, граница нове кнежевине није излазила на море. То је почетак сталног тражење начина, да се ако не директно, оно барем посредно оствари излаз на море.

Већ поодавно Дејтонски мировни споразум има ефекат црвене крпе, како у широј бошњачкој јавности, тако и међу бошњачким политичким лидерима и интелектуалцима, који се утркују са погрдним називима.