Možda po nekima Kosovo i nije najvažnije državno pitanje, ali je svakako naša najžešće napadnuta vrednost. Da li smo mogli pružiti posle rata jači otpor tim napadima? Da li je ovaj poslednji teroristički čin demoliranja imovine naših firmi, i ukidanja slobode komuniciranja imao nekakvu genezu?

Čitajući hašku presudu čovek ne može da se otme utisku da je njen politički kontekst jednostavno progutao pravni sadržaj. Zločini na Kosovu jednom spekulativnom konstrukcijom direktno su pripisani osuđenim generalima i političarima, a posredno i državi Srbiji.

Treba da znamo da niko od nas nije spreman da se odrekne ni Gazimestana ni naših manastira, ni našeg identiteta, jezika, pisma, istorije. Integracija ne može da ode u asimilaciju.

Ima li veće ironije od toga da karikaturalni srpski nacionalista ukuca poslednji ekser u kovčeg Haškog tribunala? Kako je uopšte došlo do toga da se pravni eksperti u Hagu prepiru ko snosi veću krivicu što će se optuženik iz Srbije uskoro, možda, naći na slobodi?

Bez organizovanog delovanja protiv monopolista našeg medijskog, ekonomskog i političkog života, bilo kakva društvena promena u Srbiji nije moguća. Zato je razvoj alternativnih asocijacija, nenaslonjenih na strane ambasade, jedini mogući odgovor.

Razlika je samo u prioritetima, a ne u vrednosnim sudovima. Jer, ono što je Zlatku Lagumdžiji ili Sulejmanu Tihiću uvek na prvom mestu, u 2013. ne nalazi se u vrhu top-liste Baraka Obame i Angele Merkel, sticajem raznih okolnosti, od sukoba u Siriji do uzdrmanog evra.

Ukoliko bi nas ta međunarodna zajednica izolovala (na primer zbog Kosova i Metohije), alternativa postoji širom prave međunarodne zajednice. Čak i u vreme najvećih pritisaka i sankcija, naša roba je nalazila put do tih tržišta.

Najjača opoziciona stranka nanovo ističe svoju nebuloznu tezu o nepostojanju vanjske ugroženosti za Republiku Srpsku. Tvrdi se kako je ugroženost izvana politička fatamorgana, fiktivni, nepostojeći neprijatelj i slično.

Propast atinske nezavisnosti nije počeo sa porazom kod Heroneje, već sa zaboravom heroja palih u toj bici. Tako ni Srbija nije izgubila Kosovo 1999, ni 2008, ali će ga izgubiti kada zaboravi svoje heroje sa Paštrika, svoje poginule pilote i svoju postradalu decu.

Tako braća iz Tunisa, Jemena, Alžira i sl. naravno nisu shvatila da domaći zakoni ne predviđaju da se zarobljenicama otkidaju glave. I jedino su, izgleda, shvatili kada im je Šemso rekao: „Ko hoće da brani BiH – linija fronta je tamo, pa izvolite“, zato što je išaretom pokazao pravac i dodao njima razumljivo – bujrum.