Jan Peumans nije govorio o tradicionalnom bosanskom multi-kulti komšiluku, o ratnim zločinima i žrtvama, etničkim čišćenjima, o slovu i duhu Dejtonskog sporazuma, popisu stanovništva i o novom ultimativnom roku koji su nam zadale briselske evrokrate.

Srbija se nacionalnog programa, istorijski gledano, odrekla još daleke 1914. godine. Prema mom mišljenju, ona je tada imala svoj pravi strategijski plan – okupljanje svih srpskih oblasti, iz svih srpskih zemalja, u jednu jedinstvenu srpsku državu

Navikli "da nas manje vole" i da nam "ne žele biti neprijatelji", zvaničnici ne samo entiteta pod protektoratom (Srpske), nego i suverene države (Srbije) nisu povodom izjava Kenina i Kirbija ni zatražili službeno objašnjenje od ambasada SAD u Sarajevu i Beogradu.

Takav je slučaj ovih dana sa pitanjem Kosova i Metohije. To pitanje je za svetsku zajednicu zatvoreno sa stanjem kakvo je danas. Kakav je odnos domaćih političara prema tom pitanju sasvim je druga stvar. Odluka koja je danas nametnuta Srbiji nije pravedna.

I opet utopistički stav, ako država ne zna ili ne može da zavede red preko svojih stranačkih direktora, neka to uz dobru naknadu prepusti nekom ko može napraviti pozitivnu finansijsku računicu u "Željeznicama". 

Međunarodna politika svedena je, neretko, na pristupanje Evropskoj uniji i učlanjenje u NATO pakt. Privredna pitanja tumače se kroz prizmu neoliberalne ekonomije i idealizovane kompradorske privatizacije imenovane bezazlenom rečju – tranzicija. Kulturna dimenzija često je zaturena.

Ma koliko da je teško prorokovati kakva će biti presuda MSP, izgleda da Srbija ipak ima bolje argumente. Ako Srbija dobije za pravo – šta će se onda dogoditi? Da li će Kosovo potpasti pod vlast Srbije?

Zašto se upravo ovo drugo dogodilo Srbiji u njenom odnosu sa Evropskom Unijom (EU)? Zbog čega EU nije pregovarala sa Srbijom na temelju tog ravnopravnog odnosa, zbog čega je bila dodatno uslovljavana i prećutno marginalizovana?

Kada se sve uzme u obzir, odluka vlade u Beogradu da pokrene ovaj slučaj pred Međunarodnim sudom pravde bila je greška, osim naravno, ako je sve vreme imala cilj da „izgubi” i tako pobegne od odgovornosti, svaljujući je na advokate.

Tek što je Karla del Ponte imenovana na mesto švajcarskog ambasadora u Argentini, a Srbi pomislili da ih od nje sada deli okean dovoljno prostran da obezbedi da je više nikada ne vide, bivša tužiteljica haškog tribunala vratila se pravo u centar srpske političke scene i to upravo u trenutku kada nas od izbora deli samo nekoliko nedelja.