U svetlu ovih trendova otvara se i teoretsko pitanje da li su multietničke „države svih građana“ (prva, svetska Crna Gora, a odskora i druga - „nezavisno Kosovo“) projektovane kao nova napredna etapa u razvoju čovečanstva, ili su smišljene samo kao prevarna međufaza u redefinisanju i kreiranju novih „podobnih“ nacionalnih identiteta.

Taman se uspostavi kakva-takva harmonija na relacijama: vlast-vlast, vlast-EU, vlast-NATO, vlast-opozicija (koje nema), i dogovore se harmonično da menjaju Ustav i gumicom izbrišu i Kosovo i Metohiju i da treba ozvaničiti „faktičko stanje“, a ono se pojavi  neki „gerilac“da poremeti harmoniju.

Nije teško shvatiti zašto mi izazivamo negodovanje sa obe strane srebreničkih barikada: i jednu i drugu stranu pokreću motivi političke prirode i oni se osećaju ugroženi kada se neko Srebrenicom bavi na nestandardan način – objektivno i neostrašćeno.

Ali, onaj koji je razbio Blok za zajedničku državu u referendumskoj noći i tako rasturio po prvi put stečeno jedinstvo impozantnih 185002 glasača, i ovog puta je odigrao ključnu ulogu.

Nije vest ni da su se iz crkve uključili da obaveste javnost o tome kako je čitav događaj na Gazimestanu bio organizovan, kao i to ko su mladići koji su uzvikivali uvredljive parole. Crkva se i dalje sluša i najviše joj se veruje.

Objasnili su nam već šta je ''prvi demokratski premijer'' mislio kada je sa bezbednog mesta bodrio NATO u ''vazdušnoj kampanji'', nacrtali su nam crno-belu sliku devedeste- dvehiljadite, objasnili šta čeka drznika koji preispituje ono što su mu servirali, omogućili nam kredite, hej! i strane banke i nasmejane mlade šalteruše.

Uopšte nije tačna teza da crnogorska vlast opstaje na podelama. Upravo suprotno: podele same po sebi ne predstavljaju problem, nego je nesreća u tome što vlast odbija da ih prizna, institucionalizuje i legitimiše.

Kako je uopšte moglo doći do propusta da se pred narodom za koga se pouzdano zna da je kivan na vladajući trijumvirat zbog briselske izdaje, a naročito na glavnog trijumvira, preuzme takav rizik da se predsednik republike izloži, možda neadekvatnoj reakciji, ali svakako opravdanom revoltu građana?

Potvrda genocida je politički cilj, nametanje isfabrikovane brojke je metod, montirana suđenja su sredstvo. Svakodnevna uporna borba u sudnici mora se voditi koncentrisano, profesionalno i precizno.

Ni Miloševićeva ni postmiloševićevska vlast nisu imale nikakvu realnu strategiju za odnos prema Crnoj Gori, a posebno ne prema srpskom pitanju u toj republici. Sve do referenduma, Beograd je u RCG podržavao neokomunističke i projugoslovenske opcije.