Pojam „arhiepiskop“ asocira na Svetog Savu, na prvog poglavara autokefalne Crkve, i Pećku patrijaršiju. Zato patrijarh srpski nosi u svojoj tituli i „arhiepiskop pećki“.Posle uzdizanja na viši nivo , nestalo je za svagda titula arhiepiskopa u srpskoj Crkvi osim kao uspomena u tituli poglavara Srpske pravoslavne crkve

Od pada Miloševića, sve su vlade u Srbiji bile u službi Zapada, posebno SAD. Sve su znale da će Albanci Kosovo proglasiti nezavisnom državom i sve su radile na tome da se to ostvari, mada su u javnosti govorile suprotno. One su, dakle, svjesno obogaljile vlastitu državu u ime „ulaska u Evropu“

Srbi jesu od povesnih događaja pravili mitove i legende, a najpoznatiji slučaj je sa Kosovskim bojem i kosovskim junacima. Međutim, za razliku od Srba, hrvatska „pravaška“ historiografija je od želja napravila čitavu teoriju o „hrvatskom tisućljetnom državnom pravu“, što je vizuelno ozvaničeno i na grbu Tuđmanove Republike Hrvatske.

Tribuni tzv. Srba u Crnoj Gori očigledno su pristalice onih identitetsko statusnih rešenja koja znače konačni razlaz i radikalno odeljivanje od braće i rođaka opredeljenih „samo“ kao Crnogorci – tradiciji, istoriji i činjenicama uprkos.

Taman se uspostavi kakva-takva harmonija na relacijama: vlast-vlast, vlast-EU, vlast-NATO, vlast-opozicija (koje nema), i dogovore se harmonično da menjaju Ustav i gumicom izbrišu i Kosovo i Metohiju i da treba ozvaničiti „faktičko stanje“, a ono se pojavi  neki „gerilac“da poremeti harmoniju.

Do sada je bila praksa da svaka partija na vlasti favorizuje svoju režimsku estradnu zvezdu, pisca ili slikara, koji pripadaju kategoriji naturščika. Njih treba smatrati novom srpskom elitom postmoderne, proisteklom iz trećeg staleža.

Ovom pobjedom Milo Đukanović i njegovo društvo kupili su još dvadesetak mjeseci za dovršavanje započetih poslova. Iako je razlika između Vujanovića i trojice njegovih protivkandidata relativno mala, oko 11 000 glasova, za vladajuću koaliciju ovakav ishod ima ogroman značaj.

Nije vest ni da su se iz crkve uključili da obaveste javnost o tome kako je čitav događaj na Gazimestanu bio organizovan, kao i to ko su mladići koji su uzvikivali uvredljive parole. Crkva se i dalje sluša i najviše joj se veruje.

Nije teško shvatiti zašto mi izazivamo negodovanje sa obe strane srebreničkih barikada: i jednu i drugu stranu pokreću motivi političke prirode i oni se osećaju ugroženi kada se neko Srebrenicom bavi na nestandardan način – objektivno i neostrašćeno.

U svetlu ovih trendova otvara se i teoretsko pitanje da li su multietničke „države svih građana“ (prva, svetska Crna Gora, a odskora i druga - „nezavisno Kosovo“) projektovane kao nova napredna etapa u razvoju čovečanstva, ili su smišljene samo kao prevarna međufaza u redefinisanju i kreiranju novih „podobnih“ nacionalnih identiteta.