Pod Vučićevim mentorstvom, srpskim političarima u RS je, izgleda, postalo najvažnije da nadglasavaju jedni druge na "proevropskom putu", daleko važnije nego da i građanima u detalje objasne kakve ih to blagodeti, a kakve muke čekaju na tom putu.

Osramoćen čovek se oseća neprijatno u svojoj okolini. Hteo bi da se sakrije, da ga niko ne vidi. On teško podnosi teret svoje sramote i povlači se u sebe, pada u depresiju, a ne retko se odlučuje i na samoubistvo. Takvi pojedinci gube na ugledu i dostojanstvu.

Uprkos suštinskim i bitnim razlikama koje postoje između obe crkve, treba primetiti zanimljivu podudarnost u argumentima koji se koriste protiv obe. Naravno, ne želim da ovde stavljam znak jednakosti, nego da pokažem da argumenti koji se koriste protiv obe dolaze sa iste pozicije.

Stradali su Srbi po Metohiji i na Kosovu 1998/99 veoma mnogo. Međutim i zbog blizine granice i zbog specifičnosti borbenih dejstava Srbi iz Đakovice su izuzetno mnogo postradali. Toliko mnogo da je i danas, 15 godina nakon rata, odlazak u rodni im grad skopčan sa velikim opasnostima, a o povraćaju njihove uzurpirane imovine nema ni govora.

Patrijarh Pavle je dobro znao šta može jedan papa da učini u teškim vremenima. Kako je dobro upamtio Drugi svetski rat i zločine, ali i shvatao da se zločini mogu ponoviti, pisao je papi Jovanu Pavlu II sa vanrednog sabora 17. januara 1992.

Vlajki je zaključio da je proruski orijentisani deo srpske političke elite na pravom putu jer Rusija može da ima prvorazredan interes da podrži Srbiju u njenom sveukupnom razvoju ali da se u ovoj geopolitičkoj situaciji ne može ništa uraditi da bi Kosmet bio vraćen.

Istorija nas uči da su u smutnim vremenima pojedini arhijereji žigosani za jeres i raskole. Vreme je pokazalo da su bili u pravu, to jest lažno optuženi. Upravo zato je sa episkopom raško-prizrenskim Artemijem Radosavljevićem trebalo sporije.

Upozoravamo građane i javnost da dalje sprovođenje tzv. briselskog sporazuma ima za cilj da, mimo njihove volje, u potpunosti izvrši integraciju Srba i ostalih nealbanaca u sistem tzv. Republike Kosovo, a samim tim i njihovu asimilaciju.

Ako je tačan podatak da odluku o raščinjenju vladike Artemija nije podržalo čak trinaest članova sabora (sedam protiv i šest uzdržanih), onda je to znak da ni za značajan deo arhijereja SPC Artemijeva krivica, čak ni sada, nije nešto što bi bilo „izvan svake razumne sumnje“.

Ono što se bilo ko dogovarao sa Krstimirom Pantićem – pokazalo se kao prilično nepouzdano. Ne mogu se osloniti na njega tim pre što se pokazalo da njegovi stavovi nisu identični sa stavovima njegove stranke.