Хашки суд тешко да после свог најновијег подвига може да задржи часни назив суда будући да његову непристрасност оспоравају неке од најутицајнијих земаља света и истакнути интелектуалци у земљама Европске уније и САД.

Свака прича, догађај, манифестација, групни или индивидуални успијех одједном добијају страначко-политикантски контекст и постају јефтини производ за рекламирање дневнополитичких потеза естаблишмента на власти, градоначелника или предсједничких кандидата!

Зашто западне државе из недеље у недељу тако грозничаво притискају Србију, иако се званични Београд потписивањем Бриселског споразума фактички одрекао од Резолуције СБ УН 1244, а у домаћем јавном информативном дискурсу ради све да би се заборавило питање КиМ.

Иван Звонимир - Чичак оценио је да су тврдње председника Међународне комисије за истину о Јасеновцу Србољуба Живановића "плод болесне злонамјерне мржње".

У тексту о црногорским предсједничким изборима („Српски одговор“), само узгред сам поменуо ранији коментар Бранимира Марковића („Задња рупа на диплама“), тачније речено детаљ који озбиљно доводи у сумњу начелну добронамјерност његових ставова.

Те информације су код албанских демонстраната испред моста на Ибру и у центру Приштине изазвале хистеричну жељу за осветом и кажњавањем Срба -  оних на северу због утапања албанских дечака, оних на југу због блокаде једне од најважнијих саобраћајница која је одсекла пола Косова и Метохије.

Током унакрсног испитивања изашло је на видело и то да су се на војном пољопривредном добру „Брањево“, где су била извршена ова стрељања, неке масовне гробнице налазиле од раније. Запрепашћујуће је да је др Караџић пропустио да искористи налаз др Љубише Симића.

„За мене лично остаје непознаница шта је дехуманизоване цетињске масе мотивисало да усвоје србофобију као смисао живљења и да крену путем без повратка, путем који неминовно води у суноврат“, каже су својој књизи Предраг Вукић.

Код преосталих Срба на КиМ, као и код оних који су одатле протерани, тога нема. Нема никаквог покушаја иницијативе коју би неко прихватио. Као да су се помирили са судбином или боље рећи као да им је свеједно. То личи на особу која је много препатила, која је до смрти претучена, па се помирила са било каквим исходом, макар он био и смртни.

Случај Сребренице није без преседана. Као што сам већ навео, аналогно "жртвовање" већ се догодило у Хрватској. У бици за Вуковар владајући неофашистички ХДЗ је одлучио да у одсудном моменту граду не пошаље неопходно појачање.