Разумљиво је откуд некоме у Београду идеја за ,,Зомби шетњу''. Разне идеје се шире светом и свугде нађу неке присталице. Оно што није разумљиво је откуд некоме идеја да такву зомби параду повеже са српском традицијом и фолклором. Не знам какав је нови српски краткометражни филм фантастике, али се надам да се не ослања на зомбије.

Шта гледалац сазнаје из филмског описа? Да су жртве били Јевреји и Роми а злочинци усташе, нацисти и Срби. Овакав распоред не одговара историјским чињеницама јер су Срби избачени из жртава и пренети међу злочинце.

Већ недељама Бањалуку и Републику Српску потреса "афера Драгићевић". Смрт једног бањалучког младића од почетног шока, туге и пијетета његове породице и пријатеља прерасла је у случај који дословно тресе темеље не само актуелне власти, него потенцијално и саме РС. Чак и оним боље упућеним, тешко је да се разаберу и снађу у шуми разноразних интерпретација, гласина, истина и полуистина које се плету поводом овог случаја

Елем, насилник из Загреба се обратио суду у Ваљеву да му додели девојчицу, да може да је одведе са собом у Загреб. Погађате, мајци Наташи ни „З“ од Загреба не треба. Пошто се „Србији жури“  ваљевски суд је убрзано донео одлуку да се дете одузме мајци, и додели манијаку из Загреба.

У Србији, као у свакој држави која покушава да буде нормална и уређена, свако има право да критикује свакога, да пише и саопштава своја мишљења, али чини ми се да нема никакве одговорности за изговорену реч.

Овакво Вучићево (само)приказивање - мало тамо, мало овамо - није, наравно, никаква новост, али још једном упечатљиво говори о његовом "конзистентном" политичком деловању. Додуше, са српским политичарима у Српској му се то може, јер се ни већина "доајена" српске политичке сцене у Српској до сада није много другачије понашала. 

Оно што се у Србији дешавало је велика брука и за власт. Србија се већ тринаест година налази на европском путу, а ова влада је знала за стање у држави поводом тог питања, и имала је годину дана да се припреми. Министар полиције је имао пуних пет година да се припреми. 

И тако смо дошли до наше старе теме: екуменизма, и њене новије варијације, папине посете. Ако је оволико Разума међу римокатолицима на Балкану, који то наши паметњаковићи верују да ће посета њиховог поглавара нашој Цркви нешто поправити у узајамним односима?

Утом ће стићи и изборни расплет, па ће се коначно сазнати ко је ко на политичкој сцени у Српској: ко је најпожељнија удавача, ко је момак за женидбу у пуној снази, а ко оцвали младожења којег је време прегазило.

Нису медији, ни стручна јавност, нити трибине типа "Папа у Србији – за и против" место где ће се одлучити да ли ће СПЦ позвати у посету римокатоличког поглавара, није то чак ни "црквена влада" (Синод) – већ је то питање за све српске архијереје окупљене на Сабору.