За темељно државотворне кораке режим, а по свој прилици ни опозиција, нису вољни/способни. Неко ће једног дана то морати да уради, или Црне Горе неће бити. Зли језици би рекли да је можда баш то нечији заједнички циљ. Грађана Црне Горе свакако није.

Потребно је систематски истражити колико је времена протекло између догађаја у Сребреници средином јула 1995 и коначног уобличавања геноцидног наратива у јавном дискурсу Запада с једне, и босанских Муслимана с друге стране.

Да власт стријепи од оваквог, по њих трауматичног, развоја ситуације, више него јасно говори њихово напрасно и брзоплето заказивање привремених парламентарних избора за март, прије него ли криза покаже своје ескалирајуће и застрашујуће лице.

Последња изјава директора Канцеларије за КиМ Марка Ђурића о приступању две и по хиљаде младих људи Српској напредној странци у општини Зубин Поток је гола лаж и јефтини политички маркетинг младог „реформског политичара“

Наравно да се подразумева да убијање ненаоружаних заробљеника представља ратни злочин, без обзира на број погубљених, и да они који су за то одговорни заслужују казну.

Ко год је пратио настанак Српске листе, морао би да зна колико су челни људи Српске народне странке уложили напора да тај програм не буде „просрпски“, него српски, што је после референдума дало некакав позитиван резултат. Не велики, не пресудан, слажем се, али значајан.

Чланство „државе Косове“ у УНЕСКО директно је у вези са статусом српске православне баштине на КиМ, тј. да ли и Косово има право на српско културно наслеђе или искључиво Србија.

Када верујуће биће у Србији око 7. јануара узме у руке лист Данас, прво би се изненадило (а можда и обрадовало) кад би видело да то гласило уопште има додатак посвећен Христовом рођењу. Већ сама насловна страна додатка разбија илузије.

Међутим, у односу на друго важно питање везано за Сребреницу, зачеће „геноцидног плана,“ Младићево веће бира унеколико различит пут. До пресуде Младићу, стандардни наратив је био да се зачетак сребреничког геноцидног плана лоцира на састанку српског војног и политичког руководства у хотелу „Фонтана“ у Братунцу у преподневним часовима 12. јула 1995, мада Крстићево веће признаје да за то нема чврстих доказа.

У времену у коме смо сведоци настојања да се релативизују страдања српског народа у Првом светском рату, и покушајима да се на бизаран начин протумачи одговорност за његово избијање, извођење „Марша на Дрину“ у сали Генералне скупштине остаће забележено као снажно подсећање на чијој су страни правда и венци победе.