Зоран Ђинђић – „највећи син наше демократије“

Да се из једног тоталитаристичког политичког система ипак не може прећи у демократски (тј. антитоталитаристички) политички систем без класичне револуције и грађанског рата, који је пратећа појава свих правих револуција, управо нам ових дана, као и свих година до сада, на још једну годишњицу смрти др Зорана Ђинђића (1952−2003), тадашњег премијера Републике Србије и председника тзв. „Демократске“ странке, потврђују његови страначки дијадоси и епигони.

Да се у свим тоталитаристичко-једноумним политичким системима мора имати непогрешиви Фирер – „највећи син свих наших народа и народности“ – коме се цијела нација клања, а који је наравно под „заштитом лика и дјела“, уверили смо се такође ових дана на промотивно-пропагандним феријама Ђинђићевих страначких наследника о „нашем највећем сину демократије“ – наравно, погодили сте о коме је реч. Међутим, у неким случајевима су се ове ферије претварале у трагикомичне сцене када су нпр. Ђинђићеви омладинци, „ДС - Југенд“, по Брозовој традицији да свет на омладини остаје, покушали пре две године да изведу чак и један рециталски перформанс цитирајући (напамет) пророчанске мисли Великог вође демократске револуције, која је стожер нашег европског пута. За сада остаје да изнајме неког искусног Јову Капичића да их стручно увежба у рецитовању да не би правили и даље Смехотресну олимпијаду пред ТВ камерама и милионским аудиторијумом на YouTube-у.[1]

За ову сезону, тј. за десетогодишњицу од атентата на неприкосновеног Вођу револуције, Политбиро његове странке (која је тренутно у тоталном распаду система) је већ лансирао предлог да се Вођи и „првом демократском премијеру Републике Србије“[2] подигне споменик о државном трошку у природној величини (вероватно позлаћен) који би се поставио на неком видно-прометном месту у главном граду Остатака Србије. Поводом овог предлога неко би могао да има бар две примедбе:

· у свим нормалним демократским земљама постоји или писано или неписано правило да се споменици, називи улица, урбаних насеља, итд. могу давати одређеним особама тек након 50 година од њихове смрти, тј. кад прође колико-толико довољно времена да се хладне главе одреди његова стварна повесна улога, и

· Вероватно би се и сам Зоран Ђинђић противио захтеву свог сопственог Политбироа о постављању споменика, бар док не прође првих 50 година.

У међувремену, док се једнопартијска и једноумна машинерија демонократске постслобоумне Србије не ухода до савршенства Брозовог система, зарад очувања свијетлих демонократских петооктобарских традиција наше Народно-ослободилачке борбе за претварање Србије у Београдски пашалук и лихварску колонију западних финансијских хохштаплера, предлажемо и неколико конкретних и корисних мера за очување тековина демонократског НОБ-а, а зарад издржавања на правој еуропској џади истинске демократије који је поплочао наш најдемократскији син за само три љета премијершиповања напаћеном Србијом након „Балканског касапина“ кога је ухапсио на кварно у току ноћи пљунувши на своју сопствену задату реч од 6. октобра 2000. г. да то неће да ради (сведоци су били генерал Перишић и Војислав Коштуница)[3]:

·  Да се др. Зоран Ђинђић од стране Дома Народне скупштине Остатака Републике Србије прогласи за „Нашег највећег сина демократије свих наших народа и народности“,

· Да се од стране исте скупштине изгласа „Закон о заштити лика и дјела др. Зорана Ђинђића“,

· Да се град Ужице преименује у Ђинђићево Ужице, Косовска Митровица у Ђинђићеву Митровицу, а Врбас у Ђинђићев Врбас. У сва ова три Ђинђограда би се главни градски булевари и скверови (на швапском „плацеви“) преименовали у Ђинђо-плацеве и Ђинђо-авеније,

· Да се у свим државним и јавним установама у главним холовима поставе Ђинђо-попрсја, а у свим државним канцеларијама и школско-наобразбених институција обесе урамљени портрети др Зорана Ђинђића (све фабрике су већ распродате странцима и домаћим тајкунима тако да није остала ни једна државна да се поноси портретом и попрсјем великог Вође),

· Да се др Зоран Ђинђић промовише у почасног маршала „Демократске Војске Србије“ – ДВС (то је она војска која је сведена на ниво ватрогасног друштва уз укинуће обавезног служења војног рока),

· Да се дан рођења др Зорана Ђинђића нерадно прославља као државни празник - „Дан демократије“,

· Да се у родном месту др Зорана Ђинђића, Босанском Шамцу, оснује кадровска партијска школа „Demokratie über alles“, а за почасног директора школе именује Јошка Фишер – особни Ђинђићев френд из Франкфурта из књижаре „Карл Маркс“ у коју је Зоран радо свраћао као студент, а у којој је радио Јошка, а чије је искрено пријатељство зацементирано за време демократске НАТО акције „Милосрдни анђео“ из 1999. г.,

· Да се родна кућа др Зорана Ђинђића у Босанском Шамцу реконструише и претвори у „Музеј демократије“,

· Да се посмртни остаци „Нашег највећег сина демократије свих наших народа и народности“ свечано пренесу у новоизграђену маузолеј - „Кућу демократије“ негде на Дедињу (може и тик уз „Кућу цвијећа“)[4] и

· Да се уведе институција „Демократске штафетне палице“ која би се након обиласка читавог Остатка Републике Србије свечано уручила на почасној бини Стадиона ЈНА Приједседнику Остатака Републике Србије.

Надамо се да ће ови конструктивни приједлози некако стићи и до Политбироа „Демократске“ странке и да ће се узети у разматрање на првом редовном засиједању ЦК.

Дотле,

„И пошље Ђинђе – Ђинђа!“[5]