Српско срце управо је у Републици Српској и на Косову и Метохији, који су емотивно, духовно и политички за Србе нераздвојиви. Без ових места Срби би остали без срца тј. личили би на живе мртваце којима срце не куца. Онда би могли бити било где – и увек би били нигде.

Сам избор Београда као локације за одржавање самита говори да планери и стратези у Бриселу Београд виде као значајног партнера и то је само по себи последица званичне политике нашег војног врха, што наши званичници и истичу.

Кристијан Шмит није нити може бити високи представник, не само зато што ниједна од уговорних страна Дејтонског споразума није захтијевала његово именовање, већ и због тога што није именован од стране СБ УН

Православна охридска архиепископија и преко ње јединство са нашом Српскопм православном црквом била нам је до сада нада и утеха да се Светосавска спона за нас Србе из Старе Србије и на даље неће прекинути. Немојте нам у ту последњу наду узимати. Ако изгубимо и Мајку Цркву нестаће и корена и извора

Власт је већ  започела  кампању! Из комерцијалних разлога, подиже се свест о рађању!  Могуће да ће дати и коју цркавицу  у те сврхе?!  Ако ништа, мецене са Запада одрешиће кесу.  Будући нараштаји већ су безецовани! Нема сумње, влада је препознала „извозну шансу“. 

Један од главних аргумената заговорника приступања Србије алијанси јесте да Београд не може остати „црна рупа” Европе и усамљено острво окружено чланицама НАТО. Међутим, чак око 70 одсто грађана противи се уласку у ову алијансу.

Народна скупштина Републике Српске је на сједници одржаној 26. априла ове године гласовима само 47 посланика владајуће коалиције усвојила закључак којим, како је у јавном преносу прочитао предсједник Народне скупштине Ненад Стевандић, позива „судије из Републике Српске у Уставном суду Босне и Херцеговине да поднесу оставке“

Тек кад стигну одговори на сва та питања, можда ће нестати и вишедеценијски спор. Али заједничка литургија две цркве у Храму Светог Саве је велики почетак и може се тумачити као до сада најозбиљнија најава решења

Прича о минираном Жрнову и прича о изгубљеном српском језику је, дакако, једна иста прича. Наравно да критички аргументи против краља Александра и Вука Караџића постоје, и наравно да их не треба игнорисати. Али фиксација на „просуто млеко“, опсесивно враћање на тренутак у историји када су наши преци начинили избор који ми сматрамо за погрешан, али који никаквим мисаоним и идеолошким напором не можемо изменити, представља један од најразорнијих елемената патологије српског друштва данашњице. 

Шта међутим раде противници НАТО-а у Србији? Они понављају мантру како не смемо постати чланица алијансе која нас је противправно бомбардовала док њихови противници са друге стране говоре о конкретним стварима као што су економске предности чланства