Ако заборавим, тебе Пећи, нека ме заборави десница  моја. Нека се прилепи језик мој за грло моје ако те не споменем Пећка Патријаршијо

Српско срце управо је у Републици Српској и на Косову и Метохији, који су емотивно, духовно и политички за Србе нераздвојиви. Без ових места Срби би остали без срца тј. личили би на живе мртваце којима срце не куца. Онда би могли бити било где – и увек би били нигде.

Сам избор Београда као локације за одржавање самита говори да планери и стратези у Бриселу Београд виде као значајног партнера и то је само по себи последица званичне политике нашег војног врха, што наши званичници и истичу.

Забрањује се свим државама чланицама ПИЦ-а да се на било који начин уплићу у било која питања која су по својој природи унутрашња питања БиХ, јер о томе на основу начела суверености могу да расправљају и одлучују само надлежне институције и органи у Босни и Херцеговини

Држава јемчи Цркви неповредивост права својине и државине над манастирима, храмовима, зградама и другим непокретностима и просторима у њеном власништву, у складу са правним поретком Државе

Власт је већ  започела  кампању! Из комерцијалних разлога, подиже се свест о рађању!  Могуће да ће дати и коју цркавицу  у те сврхе?!  Ако ништа, мецене са Запада одрешиће кесу.  Будући нараштаји већ су безецовани! Нема сумње, влада је препознала „извозну шансу“. 

Један од главних аргумената заговорника приступања Србије алијанси јесте да Београд не може остати „црна рупа” Европе и усамљено острво окружено чланицама НАТО. Међутим, чак око 70 одсто грађана противи се уласку у ову алијансу.

Ако бих оно што слиједи морао изрећи у само двије реченице, онда би то биле реченице које су и својеврсне хипотезе овог текста.

Други су дошли у нашу кућу и нама пропагирају своје идеје. Поткрадају их нам, намећу их, и они хоће да нам кажу шта треба да будемо и какви треба да будемо. Ми смо они који су изложени насиљу. Силују нам памет, и силују нам душу

Прича о минираном Жрнову и прича о изгубљеном српском језику је, дакако, једна иста прича. Наравно да критички аргументи против краља Александра и Вука Караџића постоје, и наравно да их не треба игнорисати. Али фиксација на „просуто млеко“, опсесивно враћање на тренутак у историји када су наши преци начинили избор који ми сматрамо за погрешан, али који никаквим мисаоним и идеолошким напором не можемо изменити, представља један од најразорнијих елемената патологије српског друштва данашњице.