Камени цвет

Тишина је прекрила зелену траву. Не чује се чак ни шуштање воде у близини. Огроман споменик "Камени цвет" стоји као симбол једног страшног времена и стравичних злочина почињених на том месту.  Подигнут у знак сећања на све жртве  нељудског терора у периоду између 1941.–1945. године. Тачан број жртава се не зна, јер је сва документација о томе изгубљена, спаљена и уништена.

Јасеновац. Чак и док куцам ова слова дрхтим....

Логор је по свом начину изградње личио на нацистичке логоре, али је разлика у томе што су нацисти настојали максимало искористити логораше за рад, па их тек онда ликвидирати,  док Јасеновац има сасвим другачију причу.  Усташа Макс Лубурић је обишао немачке логоре и по повратку иу НДХ  1941. године спровео своје идеје у дело.

Вођени идејом  о чистоћи нације, донели су одлуку да истребе све  "нечисте"- Србе, Жидове и Роме (Цигане-како су их тада називали).

Логор Јасеновац је изграђен на месту где су се налазила бројна постројења. Озлогашени "Логор  бр.III"  заузимао је простор  где се налазила "Циглара" и опстао је  готово четири године.  "Логор бр. I" и "Логор бр. II" су трајали много краће. Цео комлекс око логора је био ограђен зидом висине 3 метра.  Многе зграде унутар логора су имале своја имена и посебну намену.

"Граник"- место на које су одвођене  жртве да би биле убијене ударцима маљем или чекићем у главу, резањем стомака и бацани у Саву

"Звонара"- мучилиште за оне којима је било одређено да умру од глади. Име је добила по томе што је у њој било  спремиште звона са православних црква и манастира.

"Циглара"- место где је 1942. године направљена "Пићилијева пећ"-пећ за спаљивање људи.

Како су затвореници пристизали у Јасеновац  и како је време одмицало зверства су постајала све већа, у тој мери да нормалан људски ум не може ни да замисли тако нешто.

Неколицина преживелих сведочила је о томе.

Приликом пријема затвореника одржан им је говор  са омаловажавањем, псовкама и насумичним убиствима. Оно што је језиво је да се у 90 посто случајева користио нож. Клање  је био најчећи начин смакнућа. Батињање, гажење до смрти, увек и у сваком моменту је било присутно. Заповедници логора, обични стражари имали су право да убију било кога од логораша без повода и насумично, а међусобно су се такмичили ко ће измислити неку нову методу за мучење и убијање. Услови у којима су били логораши  се никако не могу назвати хуманим. Скидани до гола, без обуће, по пријему би им дали само неке крпе да обуку. Спавали су  у ненонормалним условима, а за исхрану су добијали топлу воду са кукурзним брашном, супе у којима је било по некило малих делова поврћа. Хлеб нису виђали месецима- они који би поживели толико.

Мучења која су спроводили су била језива. Добро припити, насумично су одабирали своје жртве, невине људске душе, и посебним ножевима их клали, убијали ударцима маљем, чекићима, секли уши и носеве, вадили очи ножевима,  забадали шила у разне делове тела, провлачили жицу кроз удове, силовали кћери пред очима очева и мајки, затим их клали и бацали у Саву. Трудним женама су расецали стомак, вадили дете. Затим би крвави настављали да се опијају и да славе. Бруталност која је спроведена у Јасеновцу  је незамислива и најболеснијем уму.  Поједини нацистички генерали, када су сазнали за ово, остали су затечени. У свом личном дневнику генерал  фон Хорстенау 1942. године је написао: " Без обзира на јавну пропаганду, ово је један од најстрашнијих логора, који би се могао поредити једино са Дантеовим „Паклом“".

Током  Другог светског рата  у свету су постојали многи логори, али Јасеновац је остао једино место  у ком  су постојали специјални логори за децу. Процене су да је страдало више од 73 000 деце старости  до 14 година, мада се тачан број не зна. Многа деца су убијена на самом путу до Јасеновца.  Стражари  су из чисте забаве свако вече клали по 15-20 деце или би их  живе стављали у џак и бацали у реку. Имали су обичај и да их "покрштавају" на тај начин што их отму од мајки, баце у ваздух и дочекају  на бајонете. Страшно...

Лубурић Вјекослав, познатији као Макс,  на прослави поводом годишњице  руковођења у Јасеновцу, је 9.10.1942. године изјавио: ".. и тако смо вам ми у овој години овдје у Јасеновцу поклали и више људи него османлијско царство за цијело вријеме боравка Турака у Европи“.

Постоји изрека:"Када  хоћеш да убијеш један народ- убиј му децу". Само овај погром деце je довољaн да се овако нешто оквалификује као геноцид.

Међутим, стварање СФРЈ, парола "братства и јединства" као и пропаганда "колективне љубави" је све ово гурнула под тепих. Истицање зверстава у Јасеновцу је потиснуто и предато забораву.

Тачан број жртава у логору Јасеновац никада није установљен. 1945. године Земаљска комисија Хрватске је у извештају Међународном војном суду у Нирнбергу  написала да се тај број креће  између 500 000 и 700 000 хиљада. Такође је речено да у је логору Јасеновац  страдао  велики број Јевреја, Рома и Хрвата који нису подржавали политику НДХ, као и свако онај  ко је помагао и покушавао да спаси  Србе.

Данас 75 година после  остајем без речи да се нешто овако десило на овим просторима. Читајући књиге о Јасеновцу, сведочења преживелих, која су остала записана,  извештаје разних комисија непосредно по завршетку рата, када су рушењем и спаљивањем логора покушали да заташкају  злочине, сатима сам размишљала о свему. Пред собом сам видела слике људи, начине на које су убијани, мучени, бацани у јаме које су сами морали да ископају, везивани жицом, пребијани,... Непојмљиво ми је да је људски ум способан да осмисли тако нешто, али ипак јесте.

Данас, на месту где је некада био логор Јасеновац, стоји споменик "Камени цвет"  да подсети на децу која  су убијенa на најсвирепији могући начин, на децу која никада неће одрасти да спознају прави мирис цвета и живота, да подсети на многе девојке, младиће, мајке, очеве, чија је кривица једина у томе што су рођени као Срби, Јевреји или Роми.

"Камени цвет" и истина о логору Јасеновац треба да опомиње све нас да никад не дозволимо да  људи постану гори од звери, да се никад не задоје толиком мржњом  према другом човеку без обзира на његово порекло, веру и припадност.

"Камени цвет" треба да служи као младим нараштајима и генерацијама које долазе  да извуку поуке из  крваве историје, да не дозволе да се нигде, никада и никоме не догоди оно што се десилоСрбима у Јасеновцу,  где трава још има мирис крви и смрти, вода жубори јауком и плачем, а  ветар шапуће о језивим злочинима...

 ДЕЦЕНИЈАМА

Зелена трава јечи,
јаук одзвања
деценијама,
у нади
да се истина сазна,
јер не почивају
у миру
невини
убијени,

из воде
очи ископане
гледају,
из њих 
сузе крваве капају,
у зеницама
слика џелата
залеђена,
сачувана
деценијама,
да се зна,
препозна
име и лице,
руке и нож
којим су извађене
и бачене,

ледином
плач одјекује
беба
из утроба ишчупаних
на бајонете набодених,
деце
заклане,
у јаме бачене,
деце
мучене,
без прстију на рукама,
са грудима
у крст расеченим,
од оних којима су криви
што рођени су живи
као Срби,

крик ужаса
деценијама потреса
темеље
бетона леденога,
изливеног
преко меса и крви
српске проливене,
разбацаних костију 
недужних
очева, мајки,
кћери, синова,
трудних жена,
да се сакрије
злочин над злочинима
пакао безумља,
кад метак 
био је награда
за жртве повлашћене,
за остале
нож, маљ и секира
и јама

деценијама
у сумраку
испод земље
око цвета каменога 
разбацани костури
мира немају,
празне очне дупље
гледају,
одсечене ноге 
корачају,
одсечене руке
копају,
одсечени језици
шапућу
страшну истину

деценијама
не смирују се гласови,
крици и вапаји,
ни у смрти
спокојни,
чекају истину
о страдању,
њихова имена
да буду обелодањена,
пописана,
изговорена,
и имена крвника,
кољача,
јавно саопштена,
у историју уклесана
за век векова,
да остане опомена
на голготу Срба
жртава Јасеновца...