Постизборна криза у Црној Гори

Председнички избори у Црној Гори одржани 7. априла 2013. године су донели неколико великих изненађења. Око 17 сати тог дана је било јасно да је бојкот избора на који је позвао председник мањинског коалиционoг партнера у власти СДП-а (и председник парламента) Ранко Кривокапић делимично успео у већинским албанским и муслиманским градовима попут Плава, Рожаја и Улциња.[1]

Такође, након окончања гласања у 20 сати, самоуверена и дрска власт Ђукановића, која је увек након избора и референдума о самосталности 2006. године у року од највише сат времена после затварања биралишта проглашавала победу (уз хистерично славље) упадљиво је ћутала. Ђукановић је лично прогласио победу Вујановића тек око 22 сата. Скоро истовремено су из Лекићевог изборног штаба објавили податак о победи опозиционог кандидата (након 97 % обрађених података са биралишта). Тада је Ђукановић и у буквалном смислу изгурао (види снимак [2]) очигледно нерасположеног Вујановића на бину, на којој је он неубедљиво саопштио да је наводни победник избора.

Сам наступ Ђукановића те вечери је био мешавина нервозе, огорчења, али и слабо прикривене панике. (Нестала је његова уобичајена смиреност и надменост). Жестоко је оптуживао коалиционог партнера СДП за издају, а од Лекића је тражио да призна пораз говорећи истовремено да је ипак он остварио добар резултат. Иначе, то је било први пут да је Ђукановић рекао макар нешто позитивно о Лекићу. Током камапање га је острашћено и уз видљиво знојење и бледило, оптуживао да је плаћеник и ''слуга'' Коштунице (са којим је наводно организовао убиство новинара Душка Јовановића) и Милошевића, лично га је вређао и потцењивао говорећи да је конформиста, неостварени дипломата и чиновник, који се ''родио'' са хипокризијом и да не сме за ништа да се жртвује, и да ни у ''ружним мислима'' не може замислити Лекића на месту председника. [3]

Са друге стране, Лекић је те напете вечери био много смиренији и достојанственији од Ћукановића. Позвао је окупљене присталице да не наседају на провокације и да се у миру разиђу. Ипак, одлучно је изјавио да је он прави победник избора, а Ђукановићу је поручио да неће дозволити да му украде победу и да престане са провокацијама. [4]

Најиндикативније је било понашање Државне изборне комисије (ДИК). Она се није оглашавала 48 сати после избора. (У време референдума и претходних избора, уобичајено је било да се ДИК огласи сат или два након затварања биралишта). Када је ДИК ипак објавила прелиминарне резултате, било је потпуно јасно да Црна Гора улази у политичку и друштвену кризу великих размера. Вујановићева наводна победа је била више него минимална. Разлика између два кандидата је била око 2,4% (51,2 % према 48,8 % или око 7.000 гласова). ДИК је признала да је Лекић победио у 11 од 21 црногорске општине. Посебно су значајне биле Лекићеве победе у главном граду Подгорици у којем живи око 1/3 укупне популације, као и Никшићу, другом по величини граду и главном индустријском центру, али и у приморским градовима и центрима попут Бара, Херцег Новог и Котора и у рударском центру на северу, Пљевљима.

Дакле, јасно је да за Лекића нису само гласали опозиционо настројени и дискриминисани Срби (око 28 % од укупне популације) већ и скоро 1/2 православних грађана који се изјашњавају као Црногорци (око 44 % укупне популације). Посебно изненађење су били и резултати у Улцињу и муслиманским општинама на северу ЦГ. Они су показали да је за Лекића гласао чак и мањи део мањинских народа (очигледно незадовољни катастрофалном економском ситуацијом).[5] Дакле, Лекић је први политичар у модерној Црној Гори који је успео да превазиђе референдумску и националну поделу коју је годинама агресивно форсирала Ђукановићева власт (иначе у различитим националним смеровима, приликом првог референдума 1992. и другог 2006. године).

Јасно је да је Лекић остварио такав резултат, пре свега, због тешке економске ситуације у Црној Гори коју прати бесрамно и јавно богаћење Ћукановићеве породице, кумова и сарадника попут Света Маровића (који је вероватно најпознатији пример за повезаност корупције, власти и личног богаћења и популистичко полуинтелектуалне реторике која му је донела подсмешљиви надимак у јавности ''Филозоф из Грбља''). Са друге стране , Лекић је за разлику од Ћукановића и његовог окружења, личност за кога се не везује ниједан афера и то у малој Црној Гори није никаква тајна.

Такође, у националном смислу, Лекић је заузео умерене ставове који се заснивају на аргументима, а не на популизму. Зато је био прихватљив на изборима за већину популације. На пример, иако се декларише као Црногорац, он је изјавио да није гласао на референдуму 2006. године јер се радило о пројекту приватне државе засноване на корупцији и криминалу.[6] Од НАТО пакта тражи извињење за убиство деце у месту Мурине 1999.[7] (иначе ниједан српски владајући политичар се то није усудио да изјави након 2000. године). Коначно, критиковао је признање Косова од стране Црне Горе и положај у којем се налазе Срби у енклавама и избеглице у Црној Гори. Ипак, нагласио је и да српске власти увелико преговарају са Приштином и да је то реалност (али и да северно од Ибра нема коначног решења).[8] Сви ови ставови (и лично поштење) су му донели велику популарност у Црној Гори. Убедљива победа у ТВ дуелу против Вујановића одржаном на РТЦГ 5. априла 2013. и додатну енергију пред изборну тишину. Ипак, његов резултат и по свему судећи победа био је изненађење за већину посматрача, а према изворима из његовог штаба чак и за њега лично (Лекић је иначе скромно говорио у ТВ дуелу ''ако побједим'', а Вујановић ''побједићу сигурно'').

Након завршетка гласања, Лекићев штаб је поднео велики број приговора општинским комисијама. Основне примедбе су биле усмерене на гласање поштом, затим на убацивање додатних листића у кутију и прецртавање листића на којима се гласало за Лекића. Према процени Лекићевог изборног штаба, на тај начин је покрадено најмање око 9.000 гласова. На пример, само на једном гласачком месту у општини Беране је било уписано 150 гласача, а гласало је око 170. Такође, према наводима медија, у Будви је председник Општинске изборне комисије (блиска рођака Света Маровића) извесна Мирјана Маровић, фотографисана како преправља изборни материјал након избора. У Никшићу је гласање вршено и из шок собе у којој се налазе болесници без свести, у Мојковцу је једна особа била овлашћена да гласа за 42 писма, у Херцег Новом су гласале особе које се тренутно налазе у Америци.

Такође, у Колашину и Тивту су неважећи гласови урачунати као гласови за Вујановића, а на Цетињу Лекићевим представницма није дато да потпишу записник. У Тузима су гласови за Лекића приписани Вујановићу, у Рожајама су у кутији били листићи без печата, итд.[9] У том скандалозном контексту и невладина организација МАНС је изнела да је око 2,3% бирача измештено са својих бирачких места у друга након парламентарних избора (и да их о томе нико није обавестио).[10]

Када се овоме дода и чињеница да је Ђукановићев ДПС масовно поткупљивао бираче пре избора (како убедљиво показују тонски записи објављени у листу Дан[11]) и да је по старој навици уцењивао оне који су запослени у јавној администрацији, јасно је да је Лекић победио на председничким изборима .

Зато нема никаве сумње да је Ђукановићев режим први пут после 23 године изгубио легитимитет. Ова чињеница не само да се великом брзином проширила Црном Гором 7. априла 2013, већ је констатује и словеначко Дело (''Лекић је прегазио Вујановића на целој црти''.[12]). Зато узалуд после избора Ђукановићев режим уз скандалозну подршку и из Србије и региона (''Вечерње новости'', Наташа Кандић, Пинк и Јелко Кацин и Небојша Радмановић) покушава да сакрије ову историјску чињеницу.

Даљи развој догађаја зависи од одлука Миодрага Лекића али и става западних сила. Лекић ће, према свему судећи, прво искористити сва правна средства. Поднео је приговоре општинским комисијама, затим ће вероватно поднети приговоре ДИК-у, а на крају и жалбу Уставном суду (задњи рок за одговор је четвртак 18. априла до 20 сати). Овај правни поступак ће пратити и већ започети бојкот парламента. После тога, Лекић ће морати да одлучи да ли ће да позове ''своју половину'' Црне Горе на демонстрације. Према изворима из његовог изборног штаба, на томе већ увелико инсистирају млађи делови гласачког тела Лекића. Лекић се још увек није јавно изјаснио шта ће предузети као крајњу меру. Он свакако зна праву природу режима у Црној Гори, али и познаје запаљиви менталитет народа у тој држави. Лекић ће вероватно употребити крајње демократско средство, као што су демонстрације, ради политичке заштите своје победе. Ђукановић и његово криминално окружење су се већ једном преварили када су потценили Лекићеву храброст, популарност и спремност да им се супростави на достојанствен, али и истрајан начин.