Имануел Кант у раљама либерализма - између ратног трофеја и „златног телета“

Треба имати много ароганције да би се писало о Канту и то је разлог што су о њему најбоље писали најарогантнији мислиоци XIX века, који су, опет, та писања преточили у револуционарна филозофска дела која немају много везе са оним што је Кант хтео од филозофије, али истовремено представљају највећи омаж његовој повесној величини. Проблем је у томе што је, када се напусти ниво уџбеничких фраза и мудрих цитата, дело најславнијег Калињинграђанина толико је комплексно и деликатно, да просто принуђује заинтересованог читаоца или да му приступа апсолутно површно, или да га опсесивно и религиозно студира. Ни једно, ни друго, нажалост, нису добар основ за популарне текстове – овако или онако, велики филозоф биће угуран у једну од две прокрустове постеље: једну која његову мисао банализује, и другу која је чини непрозирном.

Дозволите, стога, да вас одмах на почетку упозорим – овај текст ће бити баналан. Он ће се великим филозофом бавити на недвосмислено недостојан начин, а мене лично диплома Филозофског факултета не чини ништа компетентнијим да пишем о Канту од свршеног гимназијалца који је имао среће да му филозофију предаје надахнут професор

Дозволите, стога, да вас одмах на почетку упозорим – овај текст ће бити баналан. Он ће се великим филозофом бавити на недвосмислено недостојан начин, а мене лично диплома Филозофског факултета не чини ништа компетентнијим да пишем о Канту од свршеног гимназијалца који је имао среће да му филозофију предаје надахнут професор. И верујте, није у питању сократска иронија – моја некомпетентност на ову тему је потпуно реална, али, дозволићете, није последица одсуства жеље, воље и љубави према предмету. Заинтересованима бих, на пример, могао показати свој примерак Критике чистог ума, над којим сам провео скоро годину дана својих студија и који више личи на нешто што је кроз шаке пропустио Џек Торанс из Кјубриковог Исијавања, него студент треће године Филозофског факултета. Хоћу да кажем, воље и труда да разумем Канта је било, али у томе нисам имао неке опипљиве резултате. Једини стручни рад који сам икада написао о Канту био је један опширан семинарски рад о појму Ствари-по-себи о којој сви знају да се не може рећи ништа. И ево, могу и ја да вам посведочим – да ми живот и филозофска каријера зависе од тога, не бих вам сада могао ништа рећи о том семинарском раду. Његова неухватљива тема је и мени побегла.

„У реду, Никола“ – рећи ће неко од вас – „Откуд онда потреба да уопште пишеш о Канту? Није ваљда само из ароганције?“ Вероватно мало и јесте. Али пре свега: ове године се обележавају округла три века од филозофовог рођења, а ја волим да обележавам округле датуме и годишњице. Такође, имао сам прилике да посетим модерни Калињинград („чуј чито, ходо!“) и поклоним се филозофу на његовом вечном почивалишту, као и да разговарам са његовим новим суграђанима и покушам да разумем како се односе према њему.

Али личне идиосинкразије и туристичка искуства на страну, тристоти рођендан – било чији! –није безначајна ствар. Мало је људи који се могу похвалити да су задржали свој значај по човечанство триста година након свог рођења, а да притом током свог живота никога нису убили, ништа нису освојили, нису победили ни у једној великој бици, нису никога ослободили, нити икога поробили. Звучи банално? Упозорени сте. Али Кант је фигура која има необичну судбину у светској јавности, а та судбина, опет, делимично произилази и из географског положаја његове родне Источне Пруске, простора који је након ’45. године прошлог века збрисан са мапе света темељније него што су то Римљани у своје време учинили са Картагином.

Немац, Рус, Прус – Кант Крајишник и Кант љаксе

Ово географско утемељење Канта у једном провинцијалном, али „крајишком“ простору, игра значајну улогу у одређивању места (sic!) које овај филозофски великан данас заузима у глобалном политичком дискурсу. Провевши живот као поданик пруског краља (уз кратки период руске окупације током Седмогодишњег рата током кога се – како Руси воле да нагласе – целокупна градска елита и професори унивезитета на челу са деканом Имануелом Кантом заклела на верност руској царици Јелисавети Првој), Кант је дуже од века словио за један од симбола просвећености, духовне зрелости и цивилизацијске величине новоформиране немачке нације, да би за време нацистичког режима био скрајнут, будући да његови универзалистички просветитељски назори нису били у складу са званичном партијском линијом. Вреди поменути да је Источна Пруска била симболички важна за нацисте, која су улагали милионе рајхсмарака у обнову споменика и реафирмацију иконографије Тевтонског реда као својеврсног милитаристичког антипода Ханзеатском савезу. Док су први основали Кенигсберг, за време других је доживео свој највећи процват. Али нацисти, као што је познато, нису имали превише слуха за процвате који нису засновани на огњу и мачу.

Kенигзберг или данас, Калињинград

Када су Руси коначно ослободили Источну Пруску од нацизма (и практично целе немачке популације) и преименовали је у част данас углавном заборављеног првог председника Врховног совјета СССР Михаила Калињина, нису знали шта да раде са успоменом на најславнијег Калињинграђанина, који јесте био носилац просветитељске револуције чије је тековине баштинила и совјетска држава, али је истовремено био буржујски мислилац, отворени либерал и – ох ужаса! – идеалиста. Заклетва царици Јелисавети, као што можете да претпоставите, код нове управе није доносила никакве олакшавајуће околности.

Кант је дуже од века словио за један од симбола просвећености, духовне зрелости и цивилизацијске величине новоформиране немачке нације, да би за време нацистичког режима био скрајнут, будући да његови универзалистички просветитељски назори нису били у складу са званичном партијском линијом

Тек након пада Берлинског зида, грађани Калињинграда и околине почели су стидљиво да се осврћу на праисторију града (од пре ’45.), појавиле су се и прве иницијативе да му се врати предратно име. Тема пруског наслеђа једне граничарске области у Руској Федерацији представљала је деликатно питање које је изазивало доста пажње, а и руске власти су по том питању постепено мењале расположење. Тако је државни Балтички федерални универзитет 2005. године званично понео Кантово име, али је 2019. године на гласању за ново име калињинградског аеродрома Храброво након веома бурне кампање победу над најславнијим пруским филозофом изнела његов сизерен Јелисавета Прва.

Да је Кантово наслеђе врућа тема у Русији повремено су нас подсећале бизарне вести из те земље, какве скоро никада не чујемо када су у питању филозофи. Тако је неименовани хулиган (за кога је површна истрага установила да дефинитивно није био Артур Шопенхауер) 2015. године на зидовима малог спомен-музеја „Кантова кућица“ (рестаурирана кућа из XVIII века која по свој прилици са самим Кантом нема никакве везе) исписао мистериозне речи КАНТ ЛОХ (грубо преведено на српски – „Кант љаксе“), које су својом бизарношћу и непреводљивошћу обишле цели свет. Инцидент из Ростова-на-Дону 2013. године имао је озбиљније последице – у свађи око Кантове филозофије двојице руских младића, један од њих је потегао бесцевни самоодбрамбени пиштољ „Оса“ и свом полемичком супарнику пуцао у главу, пославши га да о својим аргументима још једном поразмисли у локалној болници.

Оштра филозофска нота – ратни плен и златно теле

Звучи апсурдно? Шта тек онда речи на прави-правцати дипломатски скандал који је избио у априлу ове године, након што се председник Русије Владимир Путин обратио учесницима Међународног кантовског конгреса у Калињинграду, посвећеног управо тристагодишњици рођења великог филозофа. Путинов говор био је кратак и суздржан, али благонаклон – Кантово наслеђе назвао је „изванредно богатим, духовним и хуманистичким“, самог филозофа „блиставим и јединственим мислиоцем“, а Кантова дела – „истински продором за своје време и непроцењивим доприносом развоју научне мисли, културе и просветитељства“. Руку на срце, Владимир Владимирович се и није баш претргао од похвала, поготово ако се има у виду колико је Канта хвалио у својој либералистичкој фази, када га је чак проглашавао за свог „омиљеног филозофа“. Могуће да се под старе дане вратио на сентиментално васпитање из својих формативних година, али свакако има везе и то што се геополитичка улога намењена Калињинграду у међувремену са руског Хонг-Конга поново пребацила на руски Гибралтар. Али опет, сама чињеница да је председник супердржаве у (не баш званично) ратном стању издвојио време да се обрати једном филозофском, академском скупу, без сумње представља леп гест.

Шта тек онда речи на прави-правцати дипломатски скандал који је избио у априлу ове године, након што се председник Русије Владимир Путин обратио учесницима Међународног кантовског конгреса у Калињинграду, посвећеног управо тристагодишњици рођења великог филозофа

Разговор Владимира Путина са студентима у Калињинграду

Не и за немачког канцелара Олафа Шолца, чија држава такође својата пруског мислиоца. Шолц, за разлику од Путина, није био ни најмање тактичан – у духу германског ексклузивизма који је најодговорнији за то што је Кантово гробно место остало на територији Руске Федерације, канцелар је повикао да „Путин нема права да цитира Канта“ и оптужио руског председника за – ни мање, ни више – него „крађу“ (англојезични медији потрчали су да оно немачко vereinnahmen преведу као „апропријација“, што је у њиховом политичком жаргону једна од неопростивих клетви) Канта и његовог дела. Шолцове оцене саме Кантове филозофије нису биле ништа мање површне – у налету дијалектичке инспирације, он је оптужио Путина да „апсурдно изопачује“ Канта када филозофов позив да се „живи у складу са сопственим умом“ тумачи у духу националног самоопредељења Русије, да би сам наставио да објашњава како Кант у О вечном миру ни мање, ни више, него гарантује право Украјине на самоодбрану. Шта Кант каже о праву становништва Донбаса на самоодбрану, а шта о поштовању услова Минских споразума, Шолц није стигао да појасни.

Кант јесте ратни трофеј, али не руски. Црвена армија је освојила Кантову домовину и Кантове земне остатке, али и даље нема франшизну дозволу да „цитира Канта“, како је Владимира Путина нетактично, али исправно упозорио Олаф Шолц

Говор Шолца поводом 300. годишњице рођења Канта

Хегелијанску тачку на ову бизарну (не)дипломатску размену ставио је тадашњи гувернер Калињинградске области Антон Алиханов (у међувремену је аванзовао до министра привреде и трговине Руске Федерације), обративши се истом скупу коме се обратио и Путин. У духу синтезе, политичар је без увијања и снисходљивости изјавио да је Кант „руски ратни трофеј“ и да Русија има обавезу да брине о његовом наслеђу као што брине о било којој другој дедовини. Притом Алиханов није покушавао да натегне неки пригодан Кантов цитат да му се уклопи у тему, устврдивши уместо тога да руски филозофи имају обавезу да са Кантом полемишу, уместо да га претварају у „златног идола“ пред којим се „ритуално пада ничице“. Тврдња да је Кант „ратни плен“ је вероватно нешто најфилозофичније што смо у широкој јавности о великом Кенингзбержанину могли да чујемо деценијама. Али чији је, он, заправо, ратни плен? И чије златно теле?

Хјумовски пироман и витгенштајновски лествичник

Као што каже још један бумерски виц о Муји (упозорени сте!): „некада није лоше заостати за глобалним трендовима“. То свакако важи за српски програм наставе филозофије у гимназијама и на филозофским факултетима, где Кант заузима свечано место тачке нуклеарне фузије традиција француског рационализма и енглеског емпиризма, из које се уз фантастичан ватромет и огромно ослобађање енергије рађају две блиставе европске филозофске револуције – идеалистичка (романтичарска) и марксистичка (натуралистичка). У време када су се аутори наших филозофских планова и програма (и наших најрелевантнијих списа о историји модерне филозофије) идејно формирали, Кант је био мислилац без кога у Европи није могао да се појави Хегел, без кога, опет, није могао да се појави Маркс. А ова двојица су деценијама представљали синоним за модерну филозофију у Србаља. Ако је данас ситуација нешто другачија, опет се нити које доводе до тих нових „синонима за филозофију“ – Хајдегера, Витегенштајна, Фукоа, Жижека, Дугина, како вам драго – могу одмотавати све док нас не доведу до Кенигзберга друге половине XVIII века.

У питању је једно свечано схватање филозофије као ковачнице идеја и великог покретача историјских процеса од кога је малокрвна западна академија одавно одустала, али које и даље живи међу примитивним племенима на Балкану и другим варварским периферијама Европе. Ово узвишено схватање филозофије је важно, јер само кроз његову призму можемо да добацимо до тог старог, Великог Канта, Канта-картезијанског-демоноубице, Канта-премоститеља-експланаторног-јаза, Канта-хјумовског-пиромана и Канта-витгенштајновског-лествичника. У питању је громадни мислилац који је са интелектуалним поштењем Платона, истраживачком ширином Аристотела и педантеријом Томе Аквинског похватао нити расцепљене европске филозофије (растрзане између Неба и Земље, Духа и Тела, реализма и номинализма, рационализма и емпиризма, науке и поезије) и сплео их у јединствену плетеницу оног истог перчина којим је Хегелов барон Минхаузен себе извукао из живог блата. Тај Кант не само да је спојио неспојиво и пронашао Архимедовску тачку која је у стању да, опет хегеловски, изокрене свет, већ је истовремено извршио каталогизацију свих оних метафизичких списа које је Хјум осудио на ломачу, као што је подигао мердевине којима ће се Витгенштајн попети до свог коначног ћутања и баштованског егзила. Тај Кант је више од филозофа, он је – како га је надахнуто крстио српски филозоф Дионисије Дејан Николић – маг.

Ова слика опстаје унутар једног архаичног схватања филозофије које у њој види олују која тутњи небом револуционарне Европе, шаљући загонетна знамења царевима, народима и тајним друштвима. Та слика је – срећом или несрећом – веома жива у нашим „среским градићима N“ на Балкану и шире, али живо одудара од филозофије као академске праксе на престижним универзитетима високо котираним на Шангајској листи. Проблем је у томе што моћ Великог мага Канта опстаје само ако уопште верујемо у магију филозофије. Хегелијанци и романтичари су у њу веровали, веровали су и просветитељи, позитивисти и историјски материјалисти, марксисти су од те вере скоро направили религију, а њен пламен је тињао добрим делом двадесетог века и међу феноменолозима, херменеутичарима, психоаналитичарима и егзистенцијалистима.

Али ако пристанемо на филозофију као „обичан технички жаргон“, ако у њој видимо само језички модел, само апроксимативни експланаторни систем који треба да паразитира над позитивним наукама као лорд Волдемор на мученом професору Квиринусу Квирелу, онда и Кантова филозофија остаје само бизарни историјски куриозитет, зачетник превазиђених теорија и одбачених идеологија, прегажен ваљком позитивних наука и осуђен на музеј застарелих идеја са етрима, флогистонима, пинеалним жлездама, чаробним бројевима и другим камењем мудрости. Из ње се може ишчепркати понеки мудри цитат да се оправда право Украјине на одбрану или право просвећених и зрелих народа да просвећују оне друге, заостале у развоју, али у целини, порука је јасна: ако је полуга поломљена, ни од архимедовске тачке нема неке вајде.

Исходишна тачка и најмањи заједнички садржалац

А опет – чак и ако усвојимо то малокрвно, безглутенско поимање филозофије, није тешко приметити да Кант међу филозофима – таквим какви су данас – заузима посебно место. У суштини, може се рећи да је он последњи велики филозоф у вишемиленијумској историји ове духовне дисциплине кога сви и даље доживљавају као „свог“. Он је релевантан и неомарксистима, и неолибералима, и неоконзервативцима, и неороматичарима. Иако данас мало ко мимо академаца и студената има стрпљења да се посвети целини Кантове мисли, на све стране можемо наћи што набеђене, што самопроглашене, што искрене „кантовце“. Ово је поготово случај са етиком, где Кантова деонтолошка теорија већ два века успешно одолева талас за таласом нових и свежих консеквенцијалиста и утилитариста као Толкинови јунаци у одбрани Хелмовог Понора. Естетичари су, наравно, свет за себе – они су још више заљубљени у прошлост од Срба, па је и њихов однос према Канту најорганичнији – повезан са другим мислиоцима епохе и у јакој вези са европском културом и уметношћу на врхунцу.

Али без обзира ком академском кружоку и филозофској сектици припадамо, Кант остаје утешна фигура некога ко представља нашу директну, ентузијастичку везу са историјом старе, „велике“ филозофије. Он је последњи у низу оних Платонових намагнетисаних прстенова, преко кога нешто мало привлачне снаге од музе Калиопе стиже и до наших нејаких мишица. Он представља „сачувано стање за системски бекап“ на који филозофија увек може да се врати, ако жели да поново буде оно што је некад била – чим се међу нама поново појаве филозофи који су довољно арогантни да за своје идеје ставе главу на пањ. А када се појаве, читалачка и интерпретаторска дисциплина коју студенти на факултету стичу изучавањем Кантових дела и праћењем његових немогуће комплексних категоријалних мрежа и аргументативних низова свакако представља conditio sine qua non. Можда ће се у будућности велика филозофија саопштавати на ТикТоку у видео-записима од једног минута, али ако претендује да заиста буде велика филозофија, а не лајфоучевско шарлатанство, иза тих једноминутних видеа мораће стајати године читања праве литературе. И обавезно Канта.

Имануел Кант

Кант за свачији џеп

Ипак, пре него што нам перспектива претварања ТикТока у нову атинску Агору (или бар Хајд парк) потпуно замагли поглед, вратимо се ономе што филозофија – а са њом и Кант – представљају за модерно глобално друштво. Тај однос је благо речено амбивалентан, нешто оштрије речено парадоксалан, а ако хоћемо да будемо потпуно искрени са собом и другима – апсурдан и самопротивречан, као, уосталом, и све остало што има везе са филозофијом у ова варварска времена.

Са једне стране, ништа није толико презрено у модерном редукционистичком и сцијентистичком погледу на свет колико класични идеализам који ниче управо из семена које је засадио Кант. Додуше, то не спречава модерне редукционисте да, јелте, редукују Канта на његову (архаичну) логику и (уврнуту) трансценденталну естетику, како би – након што су га отргнули од танке нити која је целу његову конструкцију и даље уземљавала у трансценденцији – кроз бескрајне анализе модерних академских филозофа, педантно, релевантно, уз прописне цитатне индексе, узимајући у обзир најновије радове објављене у референтним међународним часописима, показали колико, заправо, греши.

Са друге стране, један аспект Кантове мисли одржава овом филозофу релевантност која скоро да досеже висине до којих га уздижу српски гимназијалски професори. У питању је – парадоксално или не – потпуно периферан део његовог филозофског система, у коме има најмање оригиналних филозофских увида, и који скоро да немају никакве органске везе са револуционарним продорима које је начинио у својим великим делима. У питању је, наравно, Кантова политичка филозофија, а она је толико једноставна да чак и Олаф Шолц (скоро) може да је разуме.

Свакако сте имали прилике да чујете много крупних речи које се у политичкој филозофији везују за Канта – слобода, аутономија, филозофија права, друштвени уговор, просвећеност, као и незаобилазни „вечни мир“. Није само ствар у томе што су у питању релативно кратка дела која није тешко ни ишчитати, ни разумети (пробајте тако да протрчите кроз Критику чистог ума), па је самим тим то идеалан начин да неки амбициозни политиколог – будући партијски или НВО активиста – појача свој интелектуални профил ставком „читао Канта“.

Пророк либеалне зомби-апокалипсе

Враћамо се на причу о ратном трофеју и златном телету. Ако спадамо у оне који и даље верују у велику филозофију, онда знамо и да се у XX веку, поред низа традиционалних ратова, водио и велики рат за душу Европе. Тај рат је Европа изгубила, а њена највећа жртва била је њена филозофија, некада јединствена у свету. Она је прво деградирана до нивоа идеологије, а затим унижена, силована, оскрнављена, убијена, рашчетворена, а затим препарирана, мумифицирана и претворена у – маркетинг. И то не било какав маркетинг, него управо маркетинг наопаких идеја које су супротне свему ономе за шта су се борили европски револуционари, што опет не спречава модерне трговце да своју робу лажно декларишу и криво рекламирају.

У тој игри мртвих душа и сенки на зиду, као што добро знамо, брендирање је све. А Имануел Кант, као што смо већ рекли, представља један изузетно јак филозофски бренд. У том смислу нема ништа разумљивије и ништа простије од потребе да се велико име историје филозофије привеже за мрачну идеологију која нас данас духовно, технолошки и физички подјармљује. То није чак ни тако натегнуто – јер Кант је на крају ипак био либерал.

Либерал и просветитељ. Из мора генијалних немачких умова који су изродили романтизам и комунизам, који су редефинисали наше поимање антике и класике, из којих су потекли и Хелдерлин, и Вагнер, и Шуберт, и Шлиман, из генерација мислилаца који су на очи својих савременика трансформисали цели свет и претворили ћифтинску и колонијалну Европу у идеал за подражавање, тријумфални глобалисти одабрали су оног једног који се по својим идејама ни по чему битном не разликује од својих француских, а пре свега енглеских претходника. Проблем је што Кантове узвишене политичке идеје – о индивидуалним слободама и метафизички утемељној личној аутономији, о изласку човечанства из самоскривљене незрелости, о цивилизацији утемељеној на позитивном праву, универзалној просвећености и општим принципима разума, о међународним односима заснованим на дијалогу и идеалу „вечног мира“ – трпе исту судбину као и његова остала филозофија. Ако је филозофија сведена на трагикомичне јагњеће бригаде мајстора упоредних анализа и краљева листа цитираности који на своје културе и државе имају мање утицаја од просечног инфлуенсера са Инстаграма, онда и Кантова међашка позиција као оца савремене филозофије није богзнашта. Mutatis mutandis (високопарна фраза по којој знате да је ово филозофски текст), ако је глобално друштво слободе, братства и једнакости, друштво универзалних људских права и међународног поретка заснованог на правилима ово што гледамо, онда се и Кант из хуманистичког визионара и лучоноше доба разума и напретка претвара у пророка либералистичке зомби-апокалипсе коју тренутно живимо од Бангладеша до Бејрута и од Апалачких планина до Проклетија.

Вечни покој за највећи мировни пројекат

Пишући своју славну фразу zum ewigen Frieden („према вечном миру“), Кант заправо духовито реферира на натпис који је прочитао на крчми преко пута гробља, да би се онда заложио за идеју „вечног мира“ који не би подразумевао да се цела Европа претвори у масовну гробницу. Нигде се као на том појму не види колико су Канта погрешно разумели његови културни баштиници, који су у трагању за „правима, слободама и аутономијом“ Европи приредили два светска рата, баш као што данас – све проповедајући ко сме, а ко не сме да цитира Канта – свесрдно раде да јој приреде и трећи.

Ова просвећена, секуларна елита вековима није била у стању да продре у Кантову једноставну игру речи – der ewige Friede може изгледати као Чемберленов несрећни peace for our time на чији олтар увек треба приносити нове људске жртве (Чемберлен му је те 1938. принео Чехословачку), али он пре или касније води „према вечном миру“ (у смислу старословенског „вѣчный покой“) са оне „гробљанске“ табле. У том смислу модерна Европа заиста јесте „највећи мировни пројекат у историји света“ – гробље идеја, гробље духа, гробље ума, гробље култура и гробље цивилизација, а ако се настави како се кренуло, биће и обично гробље. Као што им је Кант и пророковао.

Кант-по-себи и Кант-за-нас

Бивши гувернер и садашњи министар Антон Алиханов био је у праву: Кант јесте ратни трофеј, али не руски. Црвена армија је освојила Кантову домовину и Кантове земне остатке, али и даље нема франшизну дозволу да „цитира Канта“, како је Владимира Путина нетактично, али исправно упозорио Олаф Шолц. Кант је трофеј у великом рату идеја који се водио за душу Европе откако су запуцали топови на Марни па све док багери славодобитно нису порушили Берлински зид. У том рату је глобални либерализам – како се испоставило – само привремено победио своје идеолошке противнике, али рок трајања те победе можда стиже прекасно за Европу. Нова трансатлантска меркантилна империја претворила је Европу у дијамант у својој круни и узјахала је на начин на који ни Британска империја није јахала Индију, нити шпански конквистадори Јужну Америку. И сасвим је могуће да Европа каквом је ми знамо (или пре каквом је замишљамо) ту победу неће преживети.

Постоји, наиме, Кант-за-нас и Кант-по-себи. Канта-за-нас можемо да разумемо само у контексту простора и времена у коме живимо, таквих какви јесу. А о Канту-по-себи, како се испоставља, не можемо да знамо ништа. За сада

А ако је цела Европа ратни плен у једном глобалном рату, да ли икога заиста може да изненади што је један од њених највећих модерних филозофа оборен са пиједестала музе Калиопе и претворен у заштитно лице владајуће идеологије у блоку политичког маркетинга? Ако цела Европа од најраскошније светске цивилизације може да буде сведена на индијански резерват, зашто онда и Кант уместо претходника Хегела, Шелинга, Маркса и Хусерла не би постао претходник Карла Попера, Франсиса Фукујаме и Бернара Анри-Левија? Јер у мртвој Европи мртвих идеја нема више филозофских богова – постоје само златна телад и празни идоли.

Да ли је све то фер према Канту, питате ме? Не, наравно да није. У питању је, као што сам вам и најавио, један врло површан и некомпетентан поглед на Канта. Али шта друго очекивати у време ратних трофеја и златне телади, у време у коме је идејни рат замењен гробљанским миром? Век након Кантовог рођења, о његовој филозофији полемисали су Фихте, Шелинг и Хегел, два века након његовог рођења о њему су полемисали Хусерл, Хајдегер, Лењин и Витгенштајн, а данас полемишу Олаф Шолц и Владимир Путин. Добро, у реду, слажем се, нисам фер: полемишу и хиљаде и хиљаде академских филозофа у све бољим и релевантнијим компилацијама критичких текстова, чиме се Кантов индекс цитираности подиже до небеса. Само, ето, нешто сад не могу да се сетим ниједног имена. Није до њих, до мене је.

Путин и Шолц у Москви

Можда је овакав приказ једног од највећих мислилаца модерне Европе на тристагодишњицу његовог рођења незаслужен, циничан и, да, мало арогантан од моје стране (за велику ароганцију немам капацитета).

Али, вреди поновити: Кантова судбина као великог филозофа иста је као судбина велике филозофије. У овом случају – Кантове велике филозофије. Филозоф који је на плану духа поновио подвиг Николе Коперника (попут Коперника копајући доста по архивама, али то је друга тема) – и који је спојио у једно свет који је по некима на два дела поцепао Декарт, док је по другима рођен подвојен још у време Парменида, сада се суочава са фундаменталним проблемом сопствене трансценденталне дијалектике. Постоји, наиме, Кант-за-нас и Кант-по-себи. Канта-за-нас можемо да разумемо само у контексту простора и времена у коме живимо, таквих какви јесу. А о Канту-по-себи, како се испоставља, не можемо да знамо ништа. За сада.

(Опсег.рс)