Шпанија, која почетком јуна треба да организује конференцију високог нивоа са државама Западног Балкана, мораће да се суочи са сличним потешкоћама. Ако се буде придржавала политике непризнавања независности Косова, учешће Приштине није вероватно.

Бивши председник Руске Федерације Владимир Путин као и бивши председник САД Џорџ Буш су приликом сусрета на самиту одржаном у 2007. год. највећи део времена провели у дискусији која је била посвећена начину на који се могу превазићи растуће тензије између две земље везане за област Арктика.

Тома је отишао, а уместо њега је дојахао каријерни дипломата, са мањком фризуре и вишком ароганције у дипломатском општењу. И тако, Филип Рикер, нови заменик помоћника државног секретара САД наставља добро утабаном стазом понижавања Срба и Србије.

Од почетка тај пројекат био је минско поље како за власт тако и за опозицију. Ако се изведе до краја, биће адут демократама у директном окршају за место градоначелника (Ђилас–Вучић). Ако пак пропадне или иза себе остави компромитујуће трагове, биће парадигма свега што се дешава.

Као ретко када у историји, све карте су у нашим рукама и све зависи од тога да ли ћемо ми Срби изградити у наредних 10 година респектабилну државу или нећемо. Овде ћу само указати на неке потезе које је или требало повући или их треба повући у кратком року.

Неће САД поново да упада у „неприлику“ па да им Срби хапсе шефа ЦИА за Балкан, као онда 2002. године када је ухапшен Џон Дејвид Нејбор, већ сада дају политичка овлашћења прекаљеним шпијунима, који овога пута раде јавно и кроз медије пласирају оно што се раније шифровано достављало и крило.

Признање да се нестабилност вратила у регион је посебно горка пилула за Абрамовица као заговорника САД-НАТО интервенције у Југославији. Само највећи оптимисти или најтупљи аналитичари могу  порицати доказе о пропасти планова Запада.

Представници власти су говорили о томе да морају да се повуку црвене линије испод којих Србија не може да иде, али заборављају да је њихов државни и политички задатак да их они као носиоци државних функција и овлашћења јасно повуку и да их се доследно придржавају.

Уместо да троши обвезнички новац на врхунски, односно медиокритетски, спорт, држава треба да улаже у основну инфраструктуру за здравље становништва. А то истовремено значи одсуство јефтиног сликања политичара са оних неколико успешних спортиста.

Питала сам се коме припада наслеђе земље која је стварала историју читаве западне Европе, а која се данас, уместо борбе за савезништво са слободним човечанством, уз звук ратног рога, претворила у јенкијевску колонијалну пешадију?