Лицемерно је оправдавати агресију, што је постала национална карактеристика Англосаксонаца, док заиста искрено верују да чине добро тиме што бомбардују Авганистан, цепају Југославију, или намећу свој поредак у Ираку.

У свим догађањима повезаним са нафтом одражава се историја савременог света, преплићу се геополитичке намере и стратешки интереси, конфликти и интриге, економски циљеви и комерцијалне користи.

Тврдити да су Талибани победили Запад значи схватити ствари сасвим наопако. Оно што је у великој мери одржало Талибане, јесте дефетизам НАТО снага. Талибанске вође „искористиле су „дефетистичке“ коментаре запада како би извојевале пропагандну победу“.

Најгори сценарио би могао бити уколико “богати рањени лав” оде у крајност и покуша да силом, можда и војном, крене у заштиту и опоравак свог “оронулог царства моћи”. Економска криза из тридесетих година прошлог века, због неслоге управо најмоћнијих, практично је окончана тек Другим светским ратом.

Принципијелни став Републике Србије неће се променити. Наш уставни императив, као и наша морална, историјска и – изнад свега – демократска дужност, приморавају нас да не одступимо од посвећености проналажења свеобухватног решења за Косово.

Дуел Додика и Јовановића пред целом нацијом је послужио да се једном за свагда демистификује мантра о „погубности српске склоности према митовима, стереотипима и црно-белом погледу на свет“.

Патологија безалтернативне политике, али и очигледан крах оне друге, исказане још једном свеприсутном паролом, „И ЕУ и Косово“, доводе демократе у незавидан положај пасивног ишчекивања потеза њихових западних ментора.

Овде је реч о народу коме се његови крвници и непријатељи који и даље черече Србију представљају као пријатељи и „партнери“, а његов једини искрени пријатељ Русија представља као крвни непријатељ.

Данас су уз Николића разноразне избегличке организације, страначки радио, страначке новине, појединци... Иза Бориса Тадића је само „мала“ обавеза коју мора да испуни до краја мандата. Управо та обавеза га је ставила на велике муке.

 Управо овако привилеговане организације као нека врста параполитичких удружења користе одбрану људских права као погодан терен за своје параполитичке деловање и остваривање својих веома уносних пословно-политичких интереса.