Медијска елита из евроатлантског сектора постројила у пропагандни фронт за објашњавање Србима зашто нам је Брисел важнији од Грачанице. Сада су брзометно ангажовани, и у аналитичаре произведени, представници чак и овдашњих огранака ЕУ бирократије.

„Случај Косачов“ показује колико је, у ствари, катастрофално стање у српским медијима и колико је наша јавност далеко од „објективног и непристрасног сагледавања стварности“.

Може се рећи да је НСПМ био нека врста полазне тачке за многе ауторе који учествују у овој умногоме недостојној полемици, који сада учествују у јавном животу и пишу на новим сајтовима и другим часописима. То само подиже вредност и значај Нове српске политичке мисли.

Суштина резолуције је да нема суштине. Ја бих операцију „резолуција“ преименовао у „хтели јесмо, смели нисмо“. Мени је лично било сасвим јасно да је идеја спољне политике Србије од старта била подела Космета, или бар неформална подела, евентуално широка аутономија.

Исход гласања у Генералној скупштини 9.IX 2010, сигурно не може бити ни победа, ни пораз, већ само један у низу догађаја, након којих следе нови догађаји. Ако буде пораз, будимо сигурни да ће то бити увод у нове нападе на наше државне и националне вредости.

Фокусирање на резолуцију само даље скреће пажњу са неопходних потеза и одржава заблуду о дипломатији која решава територијалне проблеме. Дипломатија је нијанса. Корпус је све друго набројано. Невоља је у томе што наши политичари уништавају корпус, а лоше нијансирају.

Како ћемо се, у супротном, убудуће поставити према било ком новом проблему? Да ли ћемо сутра, аргументацијом која наликује садашњем политичком миљеу, рећи да напуштамо Рашку или, можда, прекосутра Војводину само зато што су ти делови наше отаџбине некоме потребни, а нама и не баш претерано.

Уједињене нације су наша арена, морал, правда и принципи су наш домаћи терен. Ми се са „Квинтом“ и НАТО не можемо такмичити по војној снази, политичкој моћи и богатству, стога не смемо препустити нити једно борилиште где још постоји простор за аргументе

Ако је, дакле, расизам идеја да је расна припадност појединца или групе основ његовог друштвеног положаја – онда ту идеју у Србији у овом тренутку више него ико други проповеда „Друга Србија“ и то тако што, на опасан начин, конфронтира мањинске групе такозваној већини.

„Стару“ патриотску мисао, која је доминирала у делу владајућих кругова деведесетих, одликовала је, често, бруталност, ароганција, безобразлук, параноично коришћење „теорије завере“, и монополисање патриотизма (често и у сасвим утилитарне сврхе).