РТС, Пинк, Прва и остали прозападни медији форсирају своје слуге тј. слуге монструма са запада. Народ трују „Прељубницима“, нуде им „хлеба и игара“ а под плаштом информативног програма намећу им вашингтонске и бриселске вазале Вучића, Дачића и Николића.

Нова власт је испољила невероватну брзину и лакоћу у уобличавању свега што је претходна парафирала са образложењем да све што је парафирано представља међународни уговор. 

Осветољубивост, бес, огорченост, идолопоклонство – све су то разлози због којих први потпредседник Владе убедљиво води као најпопуларнији политичар у држави. Али, после уздизања на такво брдо обично следи пад са планинских висина.

То је највећи изазов пред којим се и данас налази не само премијер ове земље, зато он мора пре свега да схвати да га његов положај условљава и његово понашање које се не може сводити на неубедљиво и често недуховито „шармирање“ наше јавности.

Био је сведок и ученик историјских догађања, како у својој земљи, тако у Европи и свету. У својим јавним иступањима сведочио је и о ери врхунца хладног рата, о кубанској кризи, о стварању и улози ПНЗ, о паду Берлинског зида, о ширењу НАТО на Исток. 

Не кажем да би у том случају Велика Албанија баш стално опструирала ту комуникацију, али повремено сигурно би. Тек да се зна да нам дише за вратом, и да исту контролише. Можда би једном годишње био опљачкан или можда гранатиран неки камион, свеједно.

Реакције на догађаје са спомеником биле су униформне, скоро школски примери уобичајеног деловања невладиног сектора. Ко год се о том догађају огласио, проговорио је скоро идентичном реториком, која је, занимљиво, подсећала на ставове из саопштења Велике Британије. 

За разлику од коректне изјаве француског амбасадора да проблем споменика представља не само искључиво ствар Србије већ да се поред питања његове легалности намеће и констатација да његово присуство оживљава старе тензије, немуште изјаве осталих се могу двојако тумачити.

Предлогом „резолуције о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе (ПИС) на КиМ“ постало је још јасније да „српска“ власт не само де факто, већ и де јуре признаје независност Косова.