Чињеница је да се премијер оградио, рекавши да смена Динкића није уперена против Г17, али је такође јасно да је невероватно да се ДС на тај потез одлучио ако је имало сумњао да ће изласком Г17 из коалиције влада пасти и избори бити расписани.

За разлику од Милошевића који се супротстављао америчкој политици отвореног мијешања, нове власти у постоктобарској Србији прилично су благонаклоне и жмире на једно, а понекад и на оба ока када је у питању уплитање страног фактора и његов очигледан утицај на политички живот у Србији.

Николић и Вучић су свесни да су као странка медијско-политички измишљени само под условом да немају сопствену политику... Брисел каже – „немојте о Косову“, и у суботу нико ни реч о томе. Вашингтон каже – „немојте као у Каиру“, и ниједан протестни круг не обиђоше.

Митинг СНС само је потврдио да Вучић и Николић све време обмањују грађане, док на другој страни са Тадићем праве договоре о формирању владе након наредних избора. Зашто нису одмах сели на стиропор и захтевали ванредне изборе, ако је то заиста њихов циљ?

Препричавање емисије о томе како је Шешељ монструм треба закључити констатацијом да је његов допринос „демократији“ већи од свих „Отпораша“ и осталих заједно. За оне који нису задовољни демократијом, није само допринос него и велика кривица.

Коме је у интересу да се Јеремић отрцава да је „прикривени издајник“ и да се окамени политичка сцена, са једним ЛДП-изованим ДС-ом, напредњацима као једином алтернативом – и ДСС-ом као „принципијелном“, али безнадежном опозицијом?

(Коментар на текст Слободана Антонића „Крај косовске политике“)

Ми смо упловили у демократски живот без остварених демократских институција. У таквим околностима постали смо лак плен западне администрације.

САД испољавају толики утицај у Србији јер јој то дозвољавају српски званичници. Њима се чини небитним то што многи амерички званичници који се баве Србијом немају готово нимало искуства или знања о Балкану.

 Дођоше нови избори. Ти се ниси прославио, али како је сада, беше то сјајан резултат. Опет си могао с радикалнима да направиш владу. Какву-такву, али бар појавно патриотску. Што је најважније, без Тадића.

Овде се не ради само о страху и измучености – него о сиромаштву, и немогућности прављења избора, ради се о спасавању живота, макар на то кратко време колико тамо може да се проведе. А после се свако, са или без сигурне куће, врати у онај живот напољу, ван азила.