Америчка тежња ка светској хегемонији води свет према Трећем светском рату. Цезар Обама је увукао САД у рат са Либијом, а да чак није ни тражио одобрење Конгреса. Растућа охолост Вашингтона може довести до фаталне грешке.

Ова данашња глобализација, свакако, успешнија од покушаја глобализације са почетка двадесетог века, из времена Британске Империје. Треба се подсетити да су после тадашњег, неуспешног, покушаја глобализације избила два светска рата.

Експерти подржавају по овом питању руског премијера, а у позицији Медведева запажају почетак тенденција које не могу, а да не изазову забринутост. “Данас ми видимо обједињавање западне цивилизације, цивилизације западног света, која доводи у питање принцип суверене националне државности”, сматра  Коровин.

Уколико Гадафи ипак буде опстао на власти, након рата који ће сасвим могуће постати дуготрајан и исцрпљујући за обе стране, он ће готово несумњиво променити политику према многим земљама

Земље трећег света се ослањају на савремено руско наоружање које би им омогућило одговарајући фактор одвраћања као превентиву против евентуалних америчких војних интервенција, које ће бити све теже изводиве с обзиром да су борбене ефективе САД.

Северна Кореја је из интервенције у Либији извукла следећи наук: не смарајте се прављењем дила са Западом о одустајању од свог нуклеарног програма. Одвраћање је важније.

Оно што је заједничко земљама које тренутно великим нагоном смрти руше Либију јесте чињеница да се готово све те земље налазе пред финансијским крахом.  Уместо да лече себе, они нападају друге.

А њихова категоричност и храброст данас представља, по ко зна који пут у нашој историји, залог за будућност, захваљујући коме наша деца неће морати да црвене када их неко пита „сећаш ли се Либије“.

Време је да се схвати да ниједна политичка опција, па ни ЕУ, није без алтернативе, па тек онда да се разговара о статусу за КиМ. За неке земље и Тачија питање је решено, за друге земље, укључујући Србију, није решено. Решиће се када се испоштује Резолуција СБ 1244.

Наметање страначке свести као преовлађујуће форме јавног мишљења потенцијално може озбиљно да угрози елементарне демократске принципе, који су ипак далеко важнији, од неког метра асфалта или мало дубљег захватања у ионако не препуне фондове за регионални или равномерни развој.