Да ли је Косово главна тема ових избора? То питање смо чули током кампање у контексту дебате шта би требало опозиција да „форсира“ као главну тему, односно шта је оно што народ највише тишти. Па смо чули да је Косово као тема прежвакано (што није нетачно), да је далеко од очију (осим очију Срба на Косову), да медији могу да искриве слику о Косову али не могу о инфлацији, празним новчаницима, криминалу и насиљу (што је опет тачно) итд.

Због чега све ово пишем? Због тога што сам по у повратку у отаџбину видео и постао изложен навали ружних и непотребних туђица.

 Учимо од Кипра. Преговарајмо, али не потписујмо олако. Неуморно указујмо на двоструке аршине и учињену нам неправду. Чувајмо статус кво. Не зазиримо од „замрзнутог конфликта“. Не убрзавајмо неповољан расплет.

Помисао и неопходност позивања на реципроцитет јавља се неминовно и често када стигну вести са Косова и Метохије о још једном насилном и злочиначком потезу актуелне тзв. "косовске владе"

Смехотресни покушај евроатланске јавности да понизи политички грандиозну и економски значајну посету председника Кине Београду, до краја је оголио безнадежну и јалову тоталитарност Западне агенде у Србији

Ове године су се либералне, читај прозападне и прохашке невладине организације (НВО), и грађанске странке, иницијативе и медији, разним акцијама, саопштењима, изјавама и текстовима својски потрудили да обележе сећање на “геноцид” у Сребреници

Оног тренутка када би грађани запада сазнали и када би та информација била свима доступна, да фармацеутска индустрија хоће 2.000 милијарди ( то је двоструко више од бруто друштвеног производа Шпаније) нето профита од једног лека и да њихове државе то штите и подржавају, та друштва би се распала. 

Наставимо да гласно указујемо на глупости и подлости залагања за слепо слеђење колонијалних шина, ма са каквим оправдањем се то ради и ма из које кадровске кухиње долазило. И до стварних промена ће једнога дана ипак морати да дође.

Читајући поново књигу Е. Х. Кара „Двадесетогодишња криза 1919-1939“ није тешко уочити злокобне сличности између структурних карактеристика тадашњег међународног система које су довеле до Другог светског рата и данашњих које као да нас воде ка новом глобалном рату

Јер ако он оде, доћи ће, нешто ми говори, неко тактичнији, обзирнији, мудрији и предусретљивији. А ми ћемо одмах, наивни и жељни људске речи, помислити да је то стварно, а да је Кристофер био само грешка и некаква ружна сенка. А није. Кристофер је баш оно што јесте.