Glavni vinovnik nedaća koje Srbi na Kosovu i Metohiji doživljavaju u poslednje vreme ne sedi ni u Vašingtonu, ni u Briselu, ni u Prištini (uz svo zlo koje nam odatle dolazi), već nažalost u Beogradu

Konačno – i najvažnije – nije li, možda, čitava drama sa „razgraničenjem“, „podelom“ itd. bio samo igrokaz za domaću javnost i SNS glasače, ne bi li lakše progutali ono što je od početka jedino i bilo u igri: potpisivanje traženog i po svemu sudeći olako obećanog „pravno obavezujućeg sporazuma“ sa Kosovom, u zamenu za konačno formiranje „zajednice/asocijacije srpskih opština“ u skladu sa ustavom i zakonima Kosova i planom Martija Ahtisarija?  

Obnova unionističke opozicije takođe nije izgledna. Najpre, medijsko-intelektualno zaleđe evrounionista – impregrirano kompradoskom, pa i drugosrbijanskom ideologijom – faktički nema šta da zameri Vučiću. Jer, on radi sve ono što su ovi godinama tražili.

A ako težite demokratiji čuvajte se i ćacijevaca i onih koji uzvikuju „ko ne kupi mačku u džaku taj je ćaci“. Demokratija isključuje isključivost. 

Svakoga dana on se pojavljuje iz neke rupe da nas ocenjuje i da nam sudi. Srbija bi propala bez njega, mada već jeste sa njim, sa svih strana ga napadaju sile hibridnog rata. Nema krvi na njihovim rukama, to je obojena revolucija.

Narodna zastava, taj najjednostavniji svesrpski simbol koji opstaje u kontinuiranoj upotrebi već skoro dva veka, potisnut je u zapećak, i danas se, osim na zgradi Narodne skupštine i nekih opštinskih i državnih institucija sa produhovljenim rukovodstvom, uglavnom retko može videti u Srbiji 

 Časopis studenata Ekonomskog fakulteta u Beogradu „Monopolist“ objavio je (septembar 2017) „Ekonomski dvougao“– paralelni interviju (dve suprotstavljene ekonomske škole mišljenja) u kome na ista pitanja odgovaraju Jovan B. Dušanić i Mihailo Gajić (direktor Libertarijanskog Kluba –Libek).

Zaključci Skupština opštine Zvečan.

U takvom svetu koji bi spas dugovao Kini, ekonomija ne bi bila sudbina; sigurnost i poredak se vraćaju u život građana; vlada mir. Demokratija i ljudska prava više nisu aktuelna, jer su ona relikt iz prošlosti, deo okončane epohe koja je poznata pod imenom Zapad.

Sve mora biti u istom košu izjednačeno, da bi se poverovalo u to da smo “svi isti” i da “ništa nije strašno”