уторак, 25. јул 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Колумне Слободана Антонића > Опозиција и будућност режима
Колумне Слободана Антонића

Опозиција и будућност режима

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Антонић   
уторак, 13. мај 2014.

Малодушност је реч која најбоље описује садашње стање наше опозиције. Но томе се не треба чудити после два тешка пораза.

* * *

Суверенистички (патриотски) део опозиције прво је поражен Бриселским споразумом. Не само зато што је њиме Србија фактички изгубила и последњи део Косова – неких 1100 км2 територије и 50.000 људи – већ и зато што је та капитулација тако мирно прихваћена код народа. Улични протести су били слабо посећени, а избори су само потврдили сазнање да је Косово за Србе све мање важно питање.

„Наши стари су Косовски завет неговали шест векова, а у нашој генерацији се угасио за само пар година“, рече ми потиштено пријатељ. Но тај велики пакт између генерација, који је чинио језгро нашег идентитета, није тек тако нестао. Он је – као тобоже „лажни мит“ – систематски убијан, нарочито после 2000. године. Затирала га је не само „друга Србија“, која влада медијима и културом. Затирала га је и готово читава политичка класа (Палма: „Сваког дана, када устанем, причају о Космету. Нико не помиње сељака. Хоће ли он сипати патриотизам у трактор да би засејао њиву?“).

Тадићев и Вучићев режим отворено су пропагирали „промену свести“ у Срба. И као да се ове, 2014. године, та промена коначно одиграла. Срби су, гласајући на изборима, пристали на логику: хајде да стару породичну икону дамо за нови тостер. Но ми смо дали икону у замену за пуко обећање. И тако смо „од великог народа постали мала светина“.

Онда је, још, патриотска опозиција на изборе изашла подељена у више колона и доживела дебакл – ниједна од странака није ушла у парламент. Нема никакве сумње да је режим радио на поделама, било тако што је вешто хранио лидерске сујете, било тако што је корумпирао руководства странака да одбију изборно обједињавање. Посебно срамну улогу у ширењу сумњи, дезоријентације и клевета у суверенистичком табору одиграо је део тзв. патриотских медија, на челу са двојицом власника-уредника и двојицом аналитичара-коментатора (плаћена уста СНС).

Али, цела та подземна режимска операција не би била толико успешна да лидери, па и читаве странке из патриотског дела спектра, нису били политички трули и далеко испод нивоа историјског изазова. И то се сада коначно сасвим лепо видело. Њихов тежак изборни пораз донео је зло да се глас демократских суверениста више неће чути у парламенту, а онда ни у медијима (чиме читав еврореалистички став добија статус екстремног, а сутра можда и екстремистичког мишљења). Но макар је добро то што је изборном катастрофом цела та гарнитура „патриотских вођа“ почишћена са политичке сцене. И што је отворен простор за нове људе, нове идеје, нове форме деловања, па и нове странке.

* * *

ЕУнионистички (грађански) део опозиције, пак, поражен је прво тако што му је Вучић преузео менторе, програм и маркетинг, а онда и криминализовао главну странку из тог табора (ДС), а нарочито њеног лидера. Затим је та странка подељена (Тадић), на изборима спуштена на ивицу цензуса, а тренутно се ваљда ради и на још једној подели (Пајтић) како би се ДС и дефинитивно неутралисао као политички конкурент.

Но ни ова операција „убијања главног конкурента“ не би била успешна да читава водећа гарнитура евроуниониста (и то не само из ДС-а, већ и из Г17/УРС и ЛДП) није била трула и корумпирана. Тај степен моралне искварености, личне бахатости и отуђености од обичног народа био је толики да су сви они просто морали завршити, како то марксисти веле, „на ђубрушту историје“.

Иронија је, међутим, да их је на ђубриште послала политичка екипа која је још некомпетентнија, лажљивија, бахатија и корумпиранија од њих. Ја сам о томе на време писао (Вишијевска Србија, Лик ствари које долазе, О критици СНС, Зло се вратило, Доба Шћепана Малог, итд), и ту више немам шта да додам. Невоља за Србију је, међутим, у томе што су „жути“ макар донекле били оивичени некаквом опозицијом, док ове данашње нити ограничава опозиција, нити медији, нити се (засада) боје бирача. Када гледате напредњачке „кадрове“ како су, попут скакаваца, запосели државне институције и ресурсе, чини вам се да тешко може нешто после њих преостати.

Обнова унионистичке опозиције такође није изгледна. Најпре, медијско-интелектуално залеђе евроуниониста – импрегрирано компрадоском, па и другосрбијанском идеологијом – фактички нема шта да замери Вучићу. Јер, он ради све оно што су ови годинама тражили.

Да ли су непрестано викали да Косово треба пуститу низ воду? Да ли су тражили да се слепо извршавају упутства која долазе из Вашингтона и Брисела? Да ли су тражили доследну примену неолибералне шок-доктрине: приватизуј, отпусти, позајмљуј, потроши (Ј. Душанић)? Да ли су тражили напуштање идентитетске политике (која је, наводно, у 21. веку „мртва“), посебно у култури и медијима? Да ли су тражили промену Устава, од косовске преамбуле до дефиниције брака?

И шта од тога Вучић није урадио или управо не ради?

Нова евроунионистичка опозиција могућа је само на начелу „ми бисмо то радили боље“. Нема никакве сумње да ће такву опозицију подржати и страни ментори, исти они који су патрони и Вучићу. Јер, они увек воле да имају спремну резерву, како би избегли изненађења. Али, тешко да ће Србија од такве опозиције имати много користи.

* * *

Вучићева власт је, у овом тренутку, на врхунцу моћи. Напредњацима још увек у ушима одјекује музика изборне победе, још увек је ту сласт уласка у нове поседе (министарства, агенције, градске секретаријате...), још увек на хиљаде чиновника дрхти пред њима, бојећи се за радно место, још увек их уредници и новинари третирају као божанства, а мали и велики тајкуни краватом им лицкају чизме...

Али, то неће потрајати дуго. Ускоро следе најављени „реформски закони“ – за почетак, смањивање плата и отпуштања у јавном сектору (Вучић: „биће драматичних смањења броја запослених“). Ако ураде макар половину онога што су обећали туторима из ММФ-а и Светске банке, то ће директно погодити неколико стотина хиљада људи, чиме ће Вучићева популарност добити силазну путању.

Но, Вучић и његови пропагандисти извршили су артиљеријску припрему тог удара на српску средњу класу, ширењем мантре о приватницима и осталим газдама као једином „реалном сектору“ – док су, јел`те, учитељи који нам образују децу, лекари који нас лече, или пак електричари који нам обезбеђују струју, некакви паразитски слонови на леђима сиротог и нежног јелена-послодавца.

Са таквом екстремном неолибералном реториком, Вучић би комотно могао да укине цело здравство и просвету, а да у јавном сектору задржи само полицију (војска нам је ионако симулакрум). Тако би могао да скине сав терет са леђа свом драгом газда-јелену.

Докле ће Вучић ићи у „реформама“ зависиће само од отпора на који буде наилазио. Први тест биће спуштање плата за 10 посто, од 1. јула. Датум је изабран тако да просветари – који су синдикално најорганизованији – практично буду на распусту. Сва четири синдиката просветних радника најавили су поводом тога, за 19. мај,  штрајк упозорења. Ако сломи просветаре – који, све док не закључе оцене, могу ефикасно да штрајкују – Вучић ће лако да изађе на крај са осталима (синдикати задравства још увек ни не помињу штрајк?).

А ако током лета сломи просвету и здравство, на јесен на ред долазе пензионери. Милошевића су срушили радници Колубаре. Али, ако Вучић приватизује ЕПС и остала јавна предузећа како је најавио, и радничке плате могу да буду смањене без непосреднијег ризика за премијера и владу.

Уопште, до краја године видећемо колико је чврст Вучићев режим, па ћемо на основу тога боље моћи да проценимо његову трајност. Део београдских аналитичара са којима сам ових дана причао мисли да ће Вучић „трајати краће од Тадића“. Тадићев режим (2008-2012) се заиста брзо урушио, потрајавши знатно мање у односу на Милошевићеву деценију (1987-2000).

Али, Тадић је имао још четири уводне године кохабитације са Коштуницом (2004-2008), тако да ни он није тако брзо напустио главну позорницу. Вучић је за само две године (2012-2014) изградио личну политичку империју. Ако ауторитарни режим („фасадне демократије“) има добар темељ – рецимо, послушне медије, мању али стабилну бирачку базу, или благонаклоне стране покровитеље – може да потраје и деценију, две (Трухиљо, 1930-1961; Дивалије, 1971-1986; Маркос, 1965-1986, итд).

Највећи непријатељ дуготрајније Вучићеве владавине веоватно је он сам, његова импулсивност и повремена ирационалност. Први пример је његов захтев Вашингтону и Бриселу да му дају „45 минута да интервенише у Митровици“, а други недавни напад на РТС (тврдња да он за то није знао је бесмислена). Вучић и иначе делује као прилично напет човек, а ови случајеви показују да испада из лежишта када ствари не иду како је планирао или кад дуже ради под притиском. Тада се праве грешке, а једна од њих може бити кобна за останак на власти.

***

Колики ће реално бити притисак на режим зависиће, наравно, првенствено од опозиције.

Када нека власт истовремено симулира и да је национална, и да је демократска, и да је компетентна (Вукадиновић: Влада за сузе, смех и срамоту), наизглед је лако бити опозиција. Али, са овим ступњем девастације постојећих опозиционих странака, као и са овим ступњем медијске затворености и стране подршке режиму, изградња јаке опозиције уопште не изгледа као лак посао.

Реч је о подухвату који захтева време, стрпљење и упорност, а тих ресурса као да је најмање код наших људи. Екипа окупљена око НСПМ већ 20 година ради на афирмацији демократског и националног становишта у политици, и понекад нам се чини као да се стално враћамо на мртву тачку. Но, далеко од тога да смо малодушни, те се и даље трудимо да делујемо конструктивно – као уочи ових избора, када смо не само апеловали на одговорност и обједињавање демократских и националних снага, већ и активно радили на томе. Нажалост, превладале су сујете и скривени парцијални интереси, а НСПМ је поново постао мета напада напредњачких псеудопатриотских пропагандиста. Упркос томе што смо чак оћутали неке нападе и пропустили да предузмемо раније неке акције, управо због жеље да не угрожавамо изборне шансе и не повећавамо "злу крв" унутат тзв. патриотског табора.

Но, пропаст на изборима досадашње опозиције требало би ипак да буде поука свима који су спремни да раде на изградњи једне нове и успешније опозиције. Први корак свакако би могао бити престанак „пуцања у леђа“. Други је корак ширење постојећих организационих мрежа и покретање нових облика деловања.

Али, оно најважније вероватно је садржано у својевременом упозорењу Јована Ристића: „Кад Бог хоће да подигне посустале нараштаје, не шаље им  велике умове, већ јаке карактере“. И заиста, истинска републиканска врлина – која је и основна претпоставка одговорне и демократске политике – захтева оно што код нас одавно није у моди: карактер.

Дакле, вратимо га „у моду“. И свакако ћемо се часније, а можда и лакше, изборити са искушењима која су пред нама.

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли подржавате избор Ане Брнабић за премијера Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер