|
Економска политика
|
|
|
|
Душан Ковачев
|
|
уторак, 03. октобар 2017. |
|
Агрокор је годинама слао финансијска средства Хрватске и суседних земаља ка Америци, а руско улагање би то израбљивање онемогућило. Хрватској је обећана судбинска улога у Интермаријуму да би најурила руског улагача и највреднији капитал фирми зависних од Агрокора будзашто предала америчким зеленашима.
|
|
Документи
|
|
|
|
Правно-политички савет Привремене скупштине АП КиМ
|
|
понедељак, 02. децембар 2013. |
|
Дужни смо да упозоримо да ће против сваког ко буде учествовао у примопредаји општинске власти у четири општине на северу АП КиМ бити поднета кривична пријава.
|
|
Савремени свет
|
|
|
|
Иља Мусулин
|
|
четвртак, 05. јун 2025. |
|
Вашингтон планира да од Јужне Кореје тражи више новца за покривање трошкова својих трупа стационираних на њеној територији.
|
|
Коментар дана
|
|
|
|
Младен Обрадовић
|
|
четвртак, 14. март 2024. |
|
Главни виновник недаћа које Срби на Косову и Метохији доживљавају у последње време не седи ни у Вашингтону, ни у Бриселу, ни у Приштини (уз сво зло које нам одатле долази), већ нажалост у Београду
|
|
Колумне Ђорђа Вукадиновића
|
|
|
|
Ђорђе Вукадиновић
|
|
четвртак, 04. октобар 2018. |
|
Просто је невероватно колико труда, енергије и манипулације председник Србије улаже у то да по сваку цену неутралише и елиминише „замрзнути конфликт“ као легитимну и, у тренутним околностима, вероватно „најмање лошу“ опцију решавања косовског проблема. (При чему то, заправо, и није никакав „замрзнути конфликт“, већ само одбијање вештачких, унапред зацртаних – или обећаних – рокова и ултиматума.)
|
|
Колумне Слободана Антонића
|
|
|
|
Слободан Антонић
|
|
уторак, 07. октобар 2014. |
|
Друштво са подељеном елитом, при чему се део елите толико отуђио од сопственог друштва да често ради и против његових интереса, не може брзо да изађе из кризе. Потребан је нарочити напор оног дела елите који је остао лојалан своме друштву да се формулише излазна стратегија и за њу мобилише народ.
|
|
Политички живот
|
|
|
|
Владимир Вујовић
|
|
понедељак, 22. септембар 2025. |
|
Ова бесудна времена су савршена прилика да покажемо да ли смо таквих предака и ми достојни. Уколико је пропустимо, ту ће борбу морати да воде наши потомци, ни криви, ни дужни, за разлику од нас
|
|
Преносимо
|
|
|
|
Вицеадмирал Кај-Ахим Шенбах
|
|
уторак, 15. октобар 2024. |
|
Рат у Европи је могућ, а поновно наоружавање и опасно неповерење на нашем континенту, које је изгледало као да је превазиђено, враћа се са осветом, ексклузивно за РТ Балкан опомиње Кај-Ахим Шенбах

Говорећи на Институту за одбрамбене студије и анализе Манохар Парикар у Индији 22. јануара 2022, немачки вицеадмирал Кај-Ахим Шенбах, тада заповедник Морнарице, усудио се да каже како Путин "вероватно заслужује поштовање". Назвао је Русију старом и важном земљом, додавши да се "треба позабавити руским акцијама у Украјини", али и да је за Кијев "полуострво Крим нестало: Никада се неће вратити — то је чињеница."
Високи НАТО официр, месец дана пре избијања сукоба на истоку Европе, због тога је постао прва жртва европске посвећености рату. Повукао се са функције 24 сата након говора у Индији. Претходно се немачка влада оградила од Шенбахових коментара, а у ту суботу увече, нешто раније, украјинско Министарство спољних послова саопштило је да је позвало немачку амбасадорку Анку Фелдхузен да истакне "категоричку неприхватљивост" Шенбахових коментара.
Вицеадмирал Кај-Ахим Шенбах након пензионисања се није обраћао преко западних мејнстрим медија. Позив за разговор из Београда је, ипак, прихватио.
Питамо га на почетку разговора: Да ли бисте данас изговорили оно што сте рекли у Индији у јануару 2022?
Да, апсолутно. Осим тога, ствари које сам рекао у Индији такође су већ изречене пре избијања рата. Иако је то био трочасовни догађај, цео спор је био у две-три реченице извучене из контекста. Подметнуто ми је и отпустили су ме из морнарице.
Рекао сам тада, и још увек верујем у то, да државе треба да третирају једне друге као једнаке. А шеф државе заслужује поштовање и ако се не слажете са његовим ставовима. У то време то се односило на Владимира Путина, не као особу, већ као председника Руске Федерације.
Друго што сам рекао је да нисам мислио да ће Руска Федерација добровољно вратити полуострво Крим Украјини. Укратко, речено је, "Крим је отишао и неће се вратити". Нисам изразио подршку овом ставу, већ сам само дао своју политичку оцену овог територијалног питања. Сада су сви догађаји показали да сам у праву.
Поново се од једног броја политичара чује да је Русија слаба а да су Путинове црвене линије фикција и да не постоје?
Најопаснија ствар коју можете да урадите у овој ситуацији је да потцените свог противника, да га "вербално надговорите" или да заиста сматрате да су његови напори у наоружању занемарљиви. За то не морате цитирати Клаузевица, великог пруског стратега. Ипак, у недавној прошлости чуо сам многе такозване врхунске политичке и војне представнике да говоре управо то. Сматрам да је то политичка и војна глупост.
Руска Федерација је све, само не слаба, и ту не мислим само на нуклеарно наоружање Москве. Чак и ако нас неке тактике руске војске и операције московског министарства одбране на истоку Украјине повремено натерају да се мрштимо, Украјина се суочава са надмоћним противником.
А црвене линије Кремља?
Процењивати цитиране "црвене линије" руског председника као непостојеће је такође непромишљеност и игра политичке будалаштине. Ове претње Владимира Путина су део политичке комуникације, укључујући и интерну комуникацију.
Ако Запад верује да једноставно може да прави корак за другим само зато што је Москва оставила без реакција прелазак раније дефинисане црвене линије без одговора, није озбиљно управљање конфликтом, а камоли стратешки инстинкт. У једном тренутку, лук ће бити преоптерећен и ескалација рата ће се проширити на државе које раније нису биле укључене. Тада ће бити прекасно за дебату о евентуално погрешно протумаченим црвеним линијама. Циљ нација, посебно УН, мора бити мир, а не како постепено ескалирати рат без пробијања бране.
Шта је показала украјинска трагедија и где је у том рату изгубљен војнички резон?
Мислим да нисам једини који признаје да се рат могао избећи. Такође мислим да Руска Федерација није себи учинила никакву услугу овим оружаним сукобом. Све стране губе, а велики победник је Кина.
Ова трагедија показује да су људи након завршетка Хладног рата погрешно проценили дешавања у земљама.
Ко је и како погрешио?
Запад је направио грешку што није исправно протумачио и искористио испружену руку Русије. Уместо тога је уследило проширење НАТО-а, уз коришћење тадашње слабости Москве.
То је била пропуштена прилика, не толико за пријатељство, колико за стратешко партнерство са Русијом, посебно против растуће нове светске силе Кине.
Како гледате понашање Русије?
Русија, с друге стране, није искористила демократско реструктурирање своје земље и огромна средства и потенцијал који је ослобођен у том процесу да развије политичку и економску противтежу Западу, али и Пекингу, иако се, уз мало политичког и историјског знања, може разумети зашто се Русија тако позиционирала.
Да ли је велики рат у Европи данас немогућ?
Рат у Европи је могућ, а поновно наоружавање и опасно неповерење на нашем континенту, које је изгледало као да је превазиђено, враћа се са осветом.
Како може да се заврши ова ноћна мора и шта сви актери сукоба треба да ураде да се рат оконча?
Примарни циљ мора бити постизање прекида ватре. Наравно, ово није велика спознаја. Да би се то постигло, обе стране, Украјина и Русија, у идеалном случају морају унапред да именују заједничког преговарача коме обе стране верују. Према мом мишљењу, то искључује неку западну нацију, или чак и Кину. Можда се такав партнер може наћи на Глобалном југу. Међутим, обе стране такође морају бити спремне да воде преговоре без предуслова. Мора се успоставити праћење (фронт) линије са представницима обе зараћене стране и УН (а можда и ОЕБС), а дуж линије контакта мора бити успостављена зона без оружја. Након тога, преговори о новом мировном поретку морају да се одвијају на неутралним локацијама.
Кристина Лалић Спирковић
(РТ) |
|
Културна политика
|
|
|
|
Никола Танасић
|
|
петак, 21. август 2020. |
|

У крајњој линији, потпуно је легитиман и политички отпор овом пројекту као начину да се симболички утемељи и учврсти режим Александра Вучића. Али борба против Александра Вучића не сме да прерасте у борбу против српских националних симбола само зато што Вучић те националне симболе користи као смоквин лист за своју антинационалну политику
|
|
Економска политика
|
|
|
|
Мијат Лакићевић
|
|
недеља, 24. септембар 2017. |
|
Нема мистерије. Србија се развија споро или никако зато што су инвестиције мале, такорећи никакве.
|
|
|
Колумне Слободана Антонића
|
|
|
|
Слободан Антонић
|
|
субота, 08. новембар 2014. |
|
Лудилу нема краја. Само, да ли њега производе баш „странци“ и „тајкуни“? Зашто би Запад рушио Вучића, када податније владе у Србији није било у последњих сто година? Зашто би га рушили тајкуни, ако су сви и даље богати, срећни и на слободи?
|
|
Политички живот
|
|
|
|
Маринко М. Вучинић
|
|
петак, 26. септембар 2025. |
|

А. Вучић више и не крије своју намеру да насиљем и терором брани свој опстанак на власти и свој диктаторски начин владавине. Зато је тим више историјска одговорност студентског покрета и побуњених грађана већа и значајнија, садржана у великој обавези да се сачува и одржи пробуђена енергија и нада
|
|
Преносимо
|
|
|
|
Чедомир Вишњић
|
|
петак, 18. октобар 2024. |
|
Свако ко се бави писањем о прошлости, са иоле дубљим разумијевањем људи и њихових односа, у сваком изабраном исјечку времена може осјетити, наслутити, постојање и рад актера које не биљеже службени архиви, актера који не повлаче линије догађаја и не привлаче свјетла јавности, али повијесну слику испуњавају бојом, они који од нити чине тканину и који ткају тихо и непрестано. У сретним случајевима такви су људи добри духови свог времена, обично позвани да блаже сурове нарави и прилике. Управо нас је након тешког боловања напустио један такав човјек.
Петра М. Лађевића, рођеног у Петрињи 1956. године, његови су бројни пријатељи јако вољели, дијелом зато што је ту екипу он сам формирао, дијелом зато што је било лагодно бити Перин пријатељ, он их је нештедимице величао и помагао. О томе потписник свједочи из властитог примјера. Перо је био неплаћени менаџер људима у које је вјеровао.

Као Србин с Баније видјевши реално стање заједничке државе и хрватско-српских односа, а ослушкујући збивања и вијести из свијета, свјесно се одлучио за алтернативни пут у борби за демократску политичку заједницу на јужнославенским просторима
Седамдесете године прошлог стољећа и све оно што су оне донијеле у нашим животима одредиле су оквир јавног ангажмана овог одличног студента филозофије и социологије на Филозофском факултету у Загребу. Пријатељ и земљак Никола Вујчић сјећа га се као бунтовника већ у петрињској гимназији. Као млад човјек схватајући озбиљно ријечи својих професора, као Србин с Баније видјевши реално стање заједничке државе и хрватско-српских односа, а ослушкујући збивања и вијести из свијета, свјесно се одлучио за алтернативни пут у борби за демократску политичку заједницу на јужнославенским просторима.
Петар је тих година истакнути петиционаш, неке од петиција за обрану људи који ће десетак година касније постати моћници и идеолози држава насталих на развалинама Југославије, само је потписао, некима је био аутор. Он је цијело вријеме свог јавног рада био незамјењив везни играч, повезујући људе, градове, Загреб и Београд нарочито, генерације. Повезивао је истомишљенике с циљем обране оних других, вјерујући снажно да се тако одужује и родној Банији, модернизујући њене традиције, и Филозофском факултету у Загребу, озбиљујући његове теорије. Знао је истину о институцијама, гурајући нас да је кажемо и запишемо, и ипак вјеровао у њих. Невесела истина га није могла тако разочарати да га разоружа.
Петар Лађевић је био анархиста у души, који је потписнику тихим гласом објашњавао смисао свих детаља у православној литургији; био је досљедни либерал који се поносио дружењем с Владом Мијановићем Револуцијом и волио људе из његовог круга; био је Србин с Баније који је увијек пред својима бранио Петрињу и петрињске Хрвате.
Значајну епизоду у његовом животу представља рад у Влади Војислава Коштунице у Београду, у којој је са знањем и разумијевањем донесеним из старог краја уобличио и проводио службену политику према мањинама
Почетком деведесетих, управо на трагу онога што је до тада радио, проналазимо га у кругу покретача и оснивача институција Срба у Хрватској, Српског демократског форума и Српског културног друштва „Просвјета“. Петар није био књижевник, он је друге усмјеравао на теме и проблеме, али његови су ријетки прилози о Адаму Прибићевићу и Ванету Ивановићу – био је то избор по сродности – значајно ширили круг спознаје за нас који смо тада живјели укљештени у политичку стварност прве половине 90-их. Другу половину те деценије он је у Лондону, ради као секретар Ванета Ивановића и значајно доприноси његовом књижевном повратку у домовину. Успијевао је као посредник наговорити породицу Ивановић да материјално помогне јужнославенске студенте у Лондону, неки од њих су данас угледни људи и интелектуалци.
Ни преласком у Београд није напустио свој позив ни улогу. Опет је био незамјењиви везни играч, дио његове мисије било је уредниковање у издавачкој кучи „Профил“, био је човјек који зна што је јавност, како се она ствара и користи. Значајну епизоду у његовом животу представља рад у Влади Војислава Коштунице у Београду, у којој је са знањем и разумијевањем донесеним из старог краја уобличио и проводио службену политику према мањинама.
Петар Лађевић је био наш човјек у Београду. Знам много људи који су интензивно живјели и живе хрватско-српске односе, али не знам никога ко је као он настојао разумјети све актере тих односа у прошлости и садашњости и дати им право на ријеч.
Не знам никога ко ће бити тако ожаљен од тако шароликог и бројног круга пријатеља.
(РТС) |
|
Културна политика
|
|
|
|
Драгослав Илић
|
|
петак, 09. октобар 2020. |
|

Заиста, није српски ћутати ако су у фокусу значајне националне, идентитетски важне теме, али како није српски ћутати, тако није српски ни ма шта говорити, поготово не пријетити, обмањивати, манипулисати...
|
|
Економска политика
|
|
|
|
Јован Душанић и Михаило Гајић
|
|
недеља, 24. септембар 2017. |
|
Часопис студената Економског факултета у Београду „Монополист“ објавио је (септембар 2017) „Економски двоугао“– паралелни интервију (две супротстављене економске школе мишљења) у коме на иста питања одговарају Јован Б. Душанић и Михаило Гајић (директор Либертаријанског Клуба –Либек).
|
|
Документи
|
|
|
|
Комитет за одбрану Војислава Шешеља
|
|
уторак, 19. новембар 2013. |
|
Првостепена пресуда од 15 месеци затвора из јула 2009. и другостепена од 15 месеци из маја 2010. године. у процесу за непоштовање суда против професора Шешеља имају и своју тајну верзију!О каквом се правном скандалу ради јасно показују следеће чињенице.
|
|
Савремени свет
|
|
|
|
Ђорђе Милошевић
|
|
петак, 25. април 2025. |
|

Све у свему, Андрај Козирјев упамћен је као као јединствен министар иностраних послова у новијој историји који је све време свог мандата радио против интереса сопствене земље
|
|
Коментар дана
|
|
|
|
„Отаџбина“
|
|
понедељак, 04. март 2024. |
|
Вучићева дванаестогодишња владавина је од почетка до краја управо марионетска. Сетимо се само његових сусрета са Ангелом Меркел када би уочи сваког састанка говорио да је прожет узбуђењем и тремом и да је спреман да све њене налоге у потпуности изврши. Делима је то и показао
|
|
Колумне Ђорђа Вукадиновића
|
|
|
|
Ђорђе Вукадиновић
|
|
среда, 05. септембар 2018. |
|
Коначно – и најважније – није ли, можда, читава драма са „разграничењем“, „поделом“ итд. био само игроказ за домаћу јавност и СНС гласаче, не би ли лакше прогутали оно што је од почетка једино и било у игри: потписивање траженог и по свему судећи олако обећаног „правно обавезујућег споразума“ са Косовом, у замену за коначно формирање „заједнице/асоцијације српских општина“ у складу са уставом и законима Косова и планом Мартија Ахтисарија?
|
|
Колумне Слободана Антонића
|
|
|
|
Слободан Антонић
|
|
понедељак, 09. јун 2014. |
|
Сутра, када Вучић изда Русе, као што је издао Србе на Косову и Шешеља, опет ће за Брисел и Вашингтон постати „реформски лидер региона“, али, „докторат“ Стефановића, или карактер неких приватних универзитета, или пак карактер целе ове власти, неће тиме постати бољи.
|
|