Posledice izbora će svakako biti izražene i u pojedinačnim državama tj. biće vidljive u domaćim politikama, dok će se na nivou donošenja odluka u Evropskom parlamentu – čija su ovlašćenja prema Lisabonskom ugovoru sada proširena – pojaviti rasprave i preispitivanja.

Finalni dokaz „zločinačkog udruženja" Ćosića, TV B92 i Stanka Subotića jeste ekspresna razrada Subotićeve priče. Njegova tvrdnja da je dao 50 miliona evra Miškoviću i Beku da kupe Luku i Novosti odmah je preuzeta kao izjava kredibilnog izvora kome se, maltene, bezrezervno veruje!

„Ukrajinsko proleće“ nije dalo očekivani rezultat, čak štaviše, transformiše se u neku vrstu „ruskog proleća“, pa je razumljiva sve veća nervoza Vašingtona.

Srbija se, nesumnjivo, mora pripremiti za kompromisno rešenje koje podrazumeva odgovarajuće ustupke. Za Srbiju bi, iako to niko ne nudi, verovatno najgore rešenje bilo da joj OUN vrati Kosovo pod njenu punu jurisdikciju...

SAD instrumentalizuju radikalne islamiste u muslimanskim zemljama, sa ciljem da unište države koje su uvek bile neprijatelji američkom ekonomskom imperijalizmu, kao što su Libija, Sirija ili Alžir.

U celoj priči Caneta Subotića ima nekoliko šupljih mesta. Izgleda nelogično da Subotić u trenutku kad mu država popisuje i pleni imovinu, sam, telefonom, na televiziji, prijavljuje da ima imovinu, makar ona bila u rukama Miškovića i Beka, vrednu 50 miliona evra.

Naglašene veze „kineskog zmaja“ i „ruskog medveda“ u poslednjim decenijama, koje nisu isključivo ekonomske prirode, od velikog su značaja za raspodelu moći u novom, multipolaranom svetskom poretku. 

Momo Kapor je bio od onih ljudi koji ne mogu da ostare i ostao je mladić i u svojoj 73. godini. Smrt je odnela ono što je njeno. Dokopala mu se tela, ali njegovom delu nije naudila nego ga učinila još vidljivijim i neponovljivijim nego što je bilo.

Ceo geopolitički kontekst u vreme početka tranzicije bio je drugačiji od sadanjeg. Po čuvenom ruskom ekonomisti Kondratijevom, koji je streljan u jednom od Staljinovih logora, kapitalizam karakterišu ciklusi progresa i recesije, koji svakih pedeset godina smenjuju jedan drugog.

Kada je Frane Barbijeri izbacio Momu Kapora iz NIN-a jer je, tobože, došao kraj „autorskog novinarstva“, mi, novinski žutokljunci iz beogradskog bermudskog trougla, a koji smo o ulasku u NIN sanjali, u težak očaj smo pali. Jer, ako u NIN-u više nema mesta za Momu Kapora, čemu onda naša slabašna nadanja.