Ми се не можемо одрећи своје историје - она је једна, другу немамо, нити је можемо имати. Због тога, једино што је неопходно учинити јесте извући лекције из сопствене историје и ослањати се у даљем развоју на оно што је у њој било позитивно и трајно.

Најважније питање из наведеног летка, а на које нисте одговорили, је: да ли је тачно да непријатељске државе (оне које признају отцепљење Косова од Србије и својом оружаном силом то отцепљење омогућавају) планирају у наредној години три донаторске коференције како би финансијски подржале Тачијев режим?

Ваља имати на уму текст Макса Фишера из часописа Vox, под називом "Како је Трећи светски рат постао могућ".

Не бавим се владом, осим кад у нечему сарађујемо. Ова влада је радила у тешким временима и било је тешко бити успешан министар и премијер. Само мислим да нико из владе не треба да излази са обећањима које неће моћи да спроведе.

Бојкот страних производа, према досад наведеном, наметнуо се као једно од ретких преосталих инструмената немоћне српске политике. Државни званичници, који би радо избегли мрке погледе страног капитала, остали би тако чисти, а спасавање српске части било би пребачено у корпе потрошача.

Домаћа јавност је већ огуглала на „Курирове“ бисере, али интервју са Готовином заиста је крајња тачка бесрамног и бескруполозног новинарства,  чиме је буквално пљунуто на све жртве „Олује“ и све протеране Србе.

Убеђени да су ствари ипак сређене, сајт пуштамо у погон – мало се ослањајући на искуство, а мало и на неће ваљда опет да пада... Но, судбина је клета, сервер неумољив, база често недоступна.

Треба бити врло опрезан с причом о повлачењу државе из медија. Јер смо је већ у великој мери повукли и скоро укинули, а добили смо само то да се „држава“, односно центри политичке власти и моћи, неформално и незванично, путем фиктивних и скривених власника, мешају, контролишу и производе овај медијски хаос и прљавштину коју гледамо свуда око себе.

У односу на првостепену пресуду, и у једној и у другој држави реаговало се друкчије. Априла 2011. јавност у Србији била је задовољна што се правда, иако спора, ипак показала као достижна, док је у Хрватској била згранута и огорчена јер – „правде нема“.