To sugeriše, kao jedini mogući zaključak, da je autoru puk. Škrbiću onemogućeno da beogradskoj publici predstavi svoje delo isključivo zbog kritičkog stava prema službenom srebreničkom narativu, a ne zbog nedostataka u načinu kako obrazlaže svoju tezu.

Zbilja, dokle će on tako? Zašto je, dođavola, tako ponosan? Ne znam da li je ovde reč o nekoj misterioznoj politici, ali znam da Kovač piše katastrofalno, i da to našu književnu javnost uopšte ne uznemirava. Ona, naime, čita kao što je napisano. I tačka. 

Dug je uvek zao drug, gospodine ministre, a ako su nam perspektive tako sjajne i svetle, zašto se bar deo ovoga ne finansira iz prihoda? Zašto se predlažu stavke poput čuvenog nacionalnog stadiona i grupe drugih stadiona u visini od nekoliko stotina miliona evra i izdvaja novac u budžetu za te potrebe?

Pobeda od preko 45% glasača donekle je iznenadila sve i pokazala da Erdoganovi konzervativni birači daleko više cene stalni ekonomski napredak, dupliranje kupovne moći, jačanje tradicionalnih islamskih vrednosti i pozivanje na slavnu osmansku prošlost, od zabrana Jutjuba i Tvitera i optužbi za veliku korupciju i nepotizam u AKP.

Evro će biti izvor velikih problema umesto da bude koristan. Evro je slučaj bez presedana. Do sada je bilo unija zasnovanih na pokriću u srebru ili zlatu, ali ne i na dekretom propisanom novcu, koji teži inflaciji, a koji izdaju politički nezavisne države.

Mi ćemo narednih dana podneti narodnu inicijativu i krenuti u kampanju sakupljanja potpisa za usvajanje „Rezolucije o ugroženosti Srba u Crnoj Gori“, time ćemo jasno staviti Narodne poslanike Republike Srbije pred izbor podrške ili uskraćivanja podrške narodu i Crkvi u Crnoj Gori.

Najlakše je optužiti mrtvog bivšeg predsednika, koga su ubile u Hagu upravo te demokratske institucije Zapada. Sada one traže da se Milošević okrivi za sva ubistva u Srbiji tokom devedesetih godina. Nameće se, na jedan prilično primitivan način, svest o tome kako je Milošević kriv za svako ubistvo.

Srpska naučna ekonomska misao nema koncept za ublažavanje efekata globalne ekonomske krize. Nije izvesno da će Srbija preživeti tranzicijsku i protivkriznu terapiju ekspertskih vlada, a ne vidi se ni alternativa koja bi mogla pružiti nadu u uspešniji otpor nadolazećoj kataklizmi.

Posebno je izraženo razočaranje na Istoku. Nakon pada Berlinskog zida ljudi su očekivali da će brzo dostići životni standard Francuske ili Nemačke. Postali su građani druge klase koji su na margini, nemaju ista prava i ne uživaju poštovanje kao građani na Zapadu

Ne treba sumnjati da će i ovog puta država reagovati strogo, u skladu sa „evopskim“ načelima. Ipak, istini za volju, treba pomenuti jednu nedavnu presudu, koja može vratiti nadu da je ipak moguće ostvariti ravnotežu i da se granice dozvoljenog mogu postaviti svim učesnicima u javnom životu.