Чак и да није реч о идентитетским, осетљивим питањима, да није реч о стварима вере и најинтимнијих људских уверења, да је реч о закону о сакупљању лептира, филателији и сакупљању поштанских марака – када имате десетине хиљада, заправо, стотине хиљада људи на улицама, када вам се практично трећина становништва на улици активно буни против тог закона – па то мора бити довољан разлог да такав закон повучете и преиспитате

Као и многи други у Србији, и он је свестан тежине садашњег стања земље, јасно увиђа да су неопходне године и године опоравка да се “стигне до зелене гране”, али, за разлику од осталих и малодушних, никада на губи наду, већ је увек спреман да свој оптимизам преноси и на масе.

Таква је политика, и такав положај писца у њој… Она намеће спутаност у мишљењу и просуђивању; будући користољубива, лако запада у просташтво. Питања се грубо упрошћавају, по цену интелектуалног непоштења, па и лажи.

Др Мирослав Н. Јовановић је 5. Априла 2017. године, у организацији Одбора за економске науке Одељења друштвених наука САНУ у Београду, у Сали II Академије одржао предавање на тему: „Шездесет година Европске уније: Шта је чека у будућности - више брзина или распад?

У оквиру предложених мера Влада и даље не намерава да предузме било шта у погледу санирања својих дугова привреди, нити предлаже било коју меру у циљу ефикаснијег управљања јавним и државним предузећима. Због тога је продубљивање кризе извесно, потпуно независно од токова светске кризе.

Јачање опозиционих партија у Европи и гомилање проблема са којима је ЕУ суочена, говоре у прилог томе да је у најмању руку потребно преиспитати досадашњу политику. Позиција ЕУ на глобалном нивоу није завидна.  

Једно је извесно, све што сам радио, радио сам из уверења, без обзира што се показује да је то био тежи пут. Ништа ми не значи што би другачији пут био лакши ако он није сагласан са мојим погледом.

Уколико би се спровеле, те идеје би до правог егзодуса квалификованих службеника из америчких банака, поткопале спремност за давање кредита, разориле поверење у послове склопљене с владом и угрозиле владавину права.

На месту прибалтичких држава, бежао бих од НАТО-а као ђаво од крста, будући да је чланство у Алијанси, у првом реду, велика рањивост ако сте на предњим границама. Али, да би се то схватило, потребно је поседовати искуство државности, упоредиво са оним које имају Швајцарци. 

Свака криза представља суд над раскораком и напуклинама створеним између самообманутог, затвореног "ја", и стварних последица онога што је, зарад себе самог, то "ја" проузроковало.