Šta li Sestre Karmelićanke misle o izjavi predsednika Srbije - ako u Ustavu Srbije  na koji se zakleo piše da je obaveza te države da brine o položaju svojih sunarodnika izvan Srbije (valjda i u Crnoj Gori) - kad, Vrhovnik kuka kako - "šta god da kažemo, to može da bude okvalifikovao kao mešanje u unutrašnje svari suverene države"?

Teorijski, ako se ovako nastavi u nedogled, i ako se svi budemo izređali, i zajahali makar na kratko, ovom našom jedinom, već dobrano iscrpljenom i posrnulom domovinom, našom Srbijom, svi ćemo konačno živeti mnogo bolje! Nevolja je samo što naša domovina, naša Srbija to sigurno neće preživeti!

S obzirom na „najvažniju sporednu stvar“, pretpostavimo da će većina nas zdušno bodriti svoju zemlju, ne zato što je „crveno boja ljubavi“, nego što se to, po sebi, podrazumeva.

"Ne stidim se da kažem da sam se promenio. Samo se magarci ne menjaju. Ponosan sam da to svakog dana pokazujem i da mi građani veruju." - (Vučić za "Blic" od 31.07.2017. godine)

Ne sumnjam da će ekonomskim hitmenima iz vlade, pa i samom premijeru, biti žao, ali će s ponosom, već za nekoliko godina, moći da istaknu pred svetskom finansijskom zajednicom, koliko je stepen poverenja u Srbiju porastao. 

Ako FSS ne želi da im Luković u sredu smečuje loptu u petercu protiv Australije, pod hitno, o svom trošku, treba da šalje u Afriku jednog belog (a po mogućstvu i jednog crnog) maga, sa katancem! Da „zaključa“ loš džudžu (i ruke srpske odbrane), a reprezentaciji otključa vrata završnice.

Nažalost, ovde je većini, ili jednom dobrom delu poslanika i političkih aktera stalo samo do prikupljanja političkih poena. Stalo im je do zaštite rejtinga vladajuće stranke i predsednika Republike, a ne do interesa građana Srbije i do interesa Srba u Crnoj Gori, jer inače ne biste propustili da reagujete

Poklon kao poklon možda bi ostao i nezapažen da knjige nisu štampane srpskom ćirilicom. Đaci, njihovi roditelji i prosvetni radnici nisu protestovali, ali jesu državnici i političari iz Hrvatske.

Teorija pravednog rata, konstatuje se, izgleda da je suočena sa krizom svog pravdajućeg kapaciteta, te nije jasno da li to ukazuje na šansu za novi razvoj te teorije ili je pomenuta kriza znak njenog kraja.

 Dva dvorska vučićoida se, skoro pa u dlaku, kao da im je isti „Stručnjak“ diktirao, slažu i u glavnom naslovu. Po jednom, „Boško divljak je jurio Martinovića, hteo da se bije“, a po drugom, „Boško divljak upao u Skupštinu i napao poslanike“