У сваком случају, у Gucci-ју задовољно трљају руке – оно што ушпарају на бесплатним уџбеницима, родитељи милионери моћи ће да потроше на неки нови модни детаљ за свог малишана.

 Два дворска вучићоида се, скоро па у длаку, као да им је исти „Стручњак“ диктирао, слажу и у главном наслову. По једном, „Бошко дивљак је јурио Мартиновића, хтео да се бије“, а по другом, „Бошко дивљак упао у Скупштину и напао посланике“

Код нас постоји у једном делу јавног мњења нерасположење према Ципрасу, које иначе мисли о ММФ и неолибералном концепту све најгоре ( с пуним правом) и истовремено претеривање у погледу опасности да се данас налазимо у веома сличној позицији као тридесетих година прошлог века.

На либертаријанском путу слободе човек владајуће цивилизације преобразио се толико да свој рационализам неопажено мења у гностицизам, индивидуализам у безличност, а антропоцентризам отворено замењује геоцентризмом.

Највећа финансијска трансакција у Србији икада, изведена је у потпуном мраку и тишини. Радило се о компликованој и великој финансијској операцији, која би се најкраће могла описати као "пријатељско преузимање већинског власничког пакета акција ‘Жутог предузећа’ од стране СНС-а“

Зар не постоје границе сервилности и подаништва управе Правног факултета и његовог декана, који је спреман да пред једним политичаром, који је оличење политичке недоследности и конвертитства, учествује у овој политикантској представи, која темељно деградира углед и традицију Правног факултета у Београду.

По чему се градска свест разликује од урбане? Пре свега, градска свест има свест о себи утолико што може да препозна властиту копију – тако добијамо фигуру малограђанина. Урбана свест такву могућност не познаје.

Преведено на српски та порука би значила: колонијални управник Александар Вучић је остварио домаћи задатак боље од очекиваног и реализовао надпросечне резултате по интересе транснационалних зеленаша и западних налогодаваца.

Кад је реч о самовласној одлуци председника и Извршног одбора, као што је ова којом је избрисано српско име, морамо се присетити и начина на који је донет предлог Закона о Српској академији наука и уметности.

Ако на томе остане – као што се плашим да хоће – онда мислим да нећемо имати оно што би требало да буде заједнички циљ, а то је, ипак, више-мање задовољавајући изборни процес на који нико објективан неће моћи ставити озбиљне примедбе