Амерички притисак креирао актуелну светску енергетску кризу

Драматичне несташице и узлети цена фосилних горива и струје на више места широм света, где се већ недељама испољава енергетска криза, понајвише су указали на претеран утицај политике на енергетику.

Јесен је ове године дошла рано; већ од краја септембра температура је за пет, шест степени испод дугогодишњег просека, ноћи су прохладне, а и киша се нападала. Градско грејање није никада тако рано било потребно. Амбијент је да се размишља о грејању, струји.

И дало нам се; не само да смо ћаскали о обавезама током хладнијих дана, већ смо, а да нас нико није ни питао, постали сведоци глобалне енергетске кризе каква се не памти. Од Уједињеног Краљевства до Кине готово свуда се говори о несташицама гаса, струје, усковитланим ценама на берзама, а често је проблем и редиструбуција услед још једног феномена чији постајемо сведоци - недостатка радне снаге.

Тешко да је ико могао замислити како у Лондону неће радити бензинске пумпе или да ће у Кини за седам дана бити активирано четрдесетак затворених термоелектрана. Срећом, несташица се није испољила у Србији, али не значи да је нећемо осетити. Пре свега кроз повећане цене, и то не само енергената и енергије.

Почетак је тешко прецизно одредити. Са Британског острва су поодавно стизали гласови о потешкоћама у редистрибуцији много чега, потом и горива. Из Кине се јављало о мањку струје. Тек када су, упоредо са прераном и хладном јесени, почеле да из Европе стижу вести о слабо попуњеним складиштима гаса, те о недовољној текућој производњи струје, чији се мањак надокнађивао ванредним активирањем гасних и већ угашених термоелектрана, свима је постало јасно да су у питању озбиљна дешавања.

Брза дистрибуција

Ситуације је, бар привремено, санирана, али је видљиво да ће невоље потрајати. Брзо се искристалисало мишљење да нема брзог трајнијег решења. Разлози својеврсног енергетског посрнућа нису појединачне недаће каквих је последњих месеци било и по неколико истовремено. Дубљи узрок лежи у енергетској политици најмоћнијих држава, од којих итекако зависи и енергетика мањих и сиромашнијих.

Размотримо случај Велике Британије, где се криза прво појавила. Исказана је као мањак бензина и то након што су претходно велики градови били захваћени и полупразним продавницама других роба. Мање је, међутим, познато да је свега, и бензина, на Британском острву у сваком тренутку било довољно, у складиштима.

Међутим, у Британији процењује да имају мањак 90.000 возача специјализованих за цистерне, хладњаче и веће шлепере, скоро дупло више него пре Брегзита. Близу 40.000 људи углавном из Источне Европе је остало без боравишне дозволе и вратило се назад.

Са друге стране, британска држава је пре пет, шест година затворила складиште гаса због висине трошкова и сада се ослања само на директан увоз, а могућност складиштења је равна тек дводневним потребама. Тиме је питање брзе дистрибуције постало од виталног значаја.

Можда је премијер Борис Џонсон имао лепе, "зелене" намере када је неколико месеци раније обелоданио да ће Британија до 2030. године забранити продају возила на мотор са унутрашњим сагоревањем, а до 2040. затворити веома раширен систем грејања на гас. Најавом је забринуо сиромашније и средње стојеће слојеве. За њих је то значило нова два већа трошка, за електрично возило и за грејање на нов енергент који тешко да неће бити приметно скупљи од грејања на гас.

Нешто касније десио се и квар на електричном каблу којим са континента пристиже део струје, али и квар на гасоводу којим пристиже део гаса. Подстакнути медијима навиклим да пажњу привлаче бомбастичним и преувеличаним проценама, грађане Лондона је захватила паника, почели су да учесталије купују основне потрепштине укључујући и гориво.

Сада до израза долази мањак возача, дистрибуција не може да задовољи појачану потрошњу. Појављују се дужи редови, несташице. Долази до, ипак, благе панике. Британска влада, навикла да овакве ствари решава тржиште, не предузима мере ограничења продаје или радног времена. Гужве и несташице кулминирају.

Америчка мустра

Укратко, није у питању недостатак горива. Низ одлука у вези са енергетском политиком, од којих је свака у интересу богатијих, а проблематична за сиромашније, обликовали су дистрибуцију тако да не може да савлада прве озбиљније препреке.

Суштина невоља са енергијом земаља на Старом континенту није актуелна несташица, већ претња могућим мањком и струје и гаса. Нарочито ако јесен и зима буду хладнији и дужи него што смо навиикли. Гаса је мање понајвише стога што је под утицајем САД гро земаља, посебно Шпанија, Португалија, Данска, Пољска, балтичке државице одлучио да гас мање купују дугорочним уговором, више ослањајући се на последњих година никле берзе гаса.

Таква оријентација одговара продаји америчког течног гаса, а добила је на значају када је средином 2018. године тадашњи амерички председник Доналд Трамп принудио бившег председника Европске комисије Клода Јункера да земље Уније уместо јефтинијег руског гаса путем гасовода купују амерички течни нафтни гас. Немачка је чак и изградила постројење за регасификацију смрзнутог гаса, а таквих постројења има још пет у Европи.

План је био прекинути вишедеценијску трговину гасом између Русије и држава Европске уније. Циљ је био политички пар екселанс.

Амери су брзо напредовали, од месечних 220 милиона кубика јуна 2018. испоруке Европи су увећали на 2,5 милијарде током децембра 2019. године. Међутим, лане је гас био тако рећи џабе, па су се Американци окренули Азији, где је цена гаса услед великих поруџбна из Кине, Јапана, Јужне Кореје и Индије увек приметно виша.

Висока зарада се осладила власницима гаса, па су и ове године мегатанкере усмерили у правцу Токија, Сеула и Пекинга. Европљанима са друге стране Атлантика није пристигла ни трећина онога што су очекивали и што је дошло пре само две године.

Гаспром се традиционално ослања на дугорочне уговоре и за такву врсту трговине је изградио гасоводе. Ретко продаје на спот-тржиштима, бар када су Европљани у питању. Танкере углавном усмерава према Јапану, Јужној Кореји и Пекингу. Ове године је одустао од праксе да складишта у ЕУ, а има их седам, максимално напуни гасом пред главну сезону.

Како је последња зима била дуга и хладна потрошило се више гаса него што је уобичајено. Лето је, пак, било врело и клима уређаји су жестоко хладили. Опет је потрошено више гаса него што се рачунало. Десио се и пожар на појединим руским налазиштима на полуострву Јамал, одакле се шаље гас за иностранство.

Потрефило се и да се баш овог лета ремонтују делови гасовода којим се из Норвешке у Данску убацује гас. Епилог је да су складишта у Унији пуна 60 одсто, што није мало, али је уобичајено да су пред сезону пуна 95 одсто.

Захтев десет држава

Да малер буде већи овога лета је ветра било мање него икада раније, тиме и еолске струје. Кише је такође било мало, па су и хидроелектране произвеле 18 одсто мање него што је дугогодишњи просек.

Како су широм континента погашене бројне термоелектране, а у појединим земљама, пре свега у Немачкој, се гасе и нуклеарке, мањак струје се могао надокнадити само активирањем гасних електрана. То је додатно повисило потрошњу гаса, прекорачили су карбонски лимит.

За даљу производју морали су плаћати увећане таксе због емисије угљендиоксида. Стали су и поново је електрична енергија дошла у питање. Активирано је и неколико термаки, потом је пристигла јесен са кишом и ветровима, па је струје из текуће производње било довољно.

Није спорно да мањак гаса и струје није последица скромних ресурса, нити недовољне инфраструктуре. Недаћама су много више допринеле одлуке да се велик део набавља преко течног нафтног гаса и то спорт-трговином а не дугорочним уговорима.

Чини се и да је убеђеност у поузданост електричног система превише заснованог на несталним обновљвим изворима била варљива. Да ће за балансирање струјног система Уније бити потребан произвођач стабилне и прорачунљиве производње, указује и недавни предлог десет евроунијских држава да се и нуклеарна енергија уврсти у обновљиву.

Захтев је изнет у прави час, наредног месеца се у Унији одлучује о статусу гаса и нуклеарне енергије. Све је више мишљења да обе врсте производње треба третирати као еколошки прихватљиве. Тиме би се постигла стабилност система, а то је подлога за даљи размах изградње еолских и соларних фарми.

У сваком случају, неколико спорних одлука енергетске политике Уније знатно више је отежало рад система у случају неколико истовремених неповољних околности. Све остало једва да је имало неког значаја за актуелна дешавања.

Кина у сталном проблему

Невоља Кине је базична и тешко отклоњива и на средњи рок. Мада већ деценију годишње затвара до осам термалки, још увек око 68 одсто струје стиже из угља, 18 из воде, девет из гаса, два из нуклерки, остало из ветра и сунца. Покушала је да убрза умањење коришћења угља, одвијају се разна такмичења и за мању потрошњу по прозводу, односно количински.

Цена угља је лимитирана, док су банке биле мотивисане да не финансирају изградњу нових термалки. Са државног врха је смело процењено да ће емисија угљендиоксида достићи максимум 2030. да би потом Кина до 2060. достигла емисиону неутралност.

Но, дуга експлоатација угља је страховуто загадила ваздух, па се у Кини пред поједине скупове и празнике смањује рад термоелектрана. Тога је овог лета било превише, баш као што је услед невремена у Индонезији и епидемије у Монголији увезено само пет уместо уобичајених десет одсто укупне потрошње угља. Такође је и кише било знатно мане него што се очекивало, тиме је и рад хидроелектрана био мање ефикасан.

Слабост Кине је скромна ослоњеност на гас. Има мало домаћег, па стога увози око 90 милијарди кубика. Од тога 45 одсто стиже гасоводом из Туркменистана и Русије, половина танкерима. Но, нема довољно капацитета за регасификацију, а  енергане на гас је почела градити тек пре десетак година.

Чини се да на дотоку гаса из Русије није довољно радила и тек пре две године је пуштен први гасовод "Снага Сибира" између две земље. Када је почетком другог квартала експлодирала кинеска привреда, показао се мањак енергије. Уз десет мањих, Кина тренутно гради још шест нуклеарки, али све то је недовољно за потребе најмногољудније државе на свету.

Шта је приоритет

Проблем је Кине изузетно велика ослоњеност на угаљ који траје деценијама. Мада је последњих петнаестак година изграђено безброј погона на остале енергенте, све то је недовољно. Пребрзо затварање термалки је казнио већ први бржи размак кинеске привреде.

На кратак рок Кина нема друго решење до вратити термалке, упркос бројним протестима еколога. Једноставно, мора да избалансира довољне потребе за енергијом са плановима о постизању чистије и здравије животне средине.

Актуелне енергетске невоље показују да је "зелена" прича прихваћена у Кини, али и да њена реализација, и поред подизања на десетине еолских или соларних погона сваке сезоне, није данашњи приоритет.  

(021.рс)