„Gotovo 1.800 dana šest glavnih tačaka Briselskog sporazuma nisu ni dirnute, a to ne može da bude samo krivica Albanaca, to je potpisala i Evropska unija“, istakao je predsednik Srbije 23. marta 2018. godine na RTS-u.

Rambova namjera je, prema njegovim riječima, bila da razmrda ovu prilično dosadnu manifestaciju. U tu je svrhu na binu postavljeno Rambovo idejno rješenje „trojanski magarac“, ma šta ovaj trojanac značio.

Srpska anglojezička rusofilija „u inat“ SAD i EU odlično funkcioniše kao oružje u novim ideološkim ratovima, ali je ona loša osnova za istinsko zbližavanje „braće zauvek“. Da bi do toga došlo, Srbi moraju da shvate da Rusija nije „Srbija sa atomskom bombom“, a Rusi moraju da shvate da Srbija nikako nije deo „Ruskog sveta“

 Rusi su to, čini se, lepo shvatili pa su, bez obzira na deklerativnu podršku Aleksandru Vučiću, kroz reči dobro poznatog Sergeja Železnjaka decidirano Beogradu stavili do znanja:Potpisivanje sveobuhvatnog sporazuma sa Prištinom je gubitak teriotorije i nije nikakav kompromis, nego nacionalna izdaja.

Prosečan Srbin, tradicionalno vaspitan, pošten po opredeljenju, bez nekih izuzetnih talenata i velikih ambicija, sa jednostavnim željama i potrebama, spreman da celog života radi, najveća je žrtva tranzicije na naš način, ali ne samo na naš.

Takođe, zašto bi građani Srbije poštovali bilo kakve odluke takvog stranog tela koje sebe naziva „Vlada“, i zašto bi poreskim davanjima servisirali troškove – okupacije svoje domovine i samih sebe

SKD “Zora”sa predsednikom Nikolom Cerovcem, nastavilo je da aktivno deluje u izbeglištvu na očuvanju kulturnog identiteta izbeglih i prognanih Srba, kulturno i duhovno snažeći duh naroda u nadi da će se jednog dana vratiti u svoj zavičaj. 

Recimo, kako to otimanje dela Srbije (od strane NATO okupatora) bez referenduma može da, po međunarodnom pravu, bude pravno valjano, a menjanje granica referendumom da bude „kršenje“? Kršenje čega?

U javnosti je neko vreme otvorena polemika o tome treba li Skupština AP Vojvodine da poništi akt nasilne asimilacije Bunjevaca i Šokaca u Hrvate iz davne 1945. godine ili, pak, ne treba. S jedne strane su predstavnici Bunjevaca kojima je ovaj akt ugrozio nacionalnu egzistenciju i osnovno ljudsko pravo, a sa druge su predstavnici vojvođanskih Hrvata koji tvrde da akt pravno ne važi, da je „rezultat želje samih Bunjevaca“ (kanda su sami sebe ukinuli)