Када се само погледа списак нових председника ресорних одбора може се се јасно видети да не постоји елементарни континуитет са ранијим деловањем, али је зато очигледно да се и даље наставља са кадровском праксом која је и довела до пораза на изборима.

 Ништа још није готово. Али је очито да после ових избора више ништа неће бити исто. Као што, уосталом, већ неко време у Србији уопште није исто, само је та промена та разлику од 5. октобра више еволутивна и мање упадљива.

За разлику од Хладног рата, кога је карактерисала асиметричност позиција две стране, где је совјетски блок само војно могао да парира НАТО-у, овога пута би економска уравнотеженост могла да буде кључни услов одрживости једног новог и праведнијег поретка који би донео бенефите већем делу светске популације – наравно, у оптимистичном сценарију!

 Листајући Екмечићеве књиге схватао сам да је он редовно читао све, па и белетристику, и да су мотиви из романа били само сегменти уз које је стварана чврста и цјеловита историјска слика у његовим књигама. Он је, попут доброг психијатра, читао све, од статистике до литературе Симе Матавуља, све што је могло да се угради у историјске мотиве које треба укрстити са документима

Чини се да је избор у корист ЕУ већ донет након мишљења ЕК о кандидатури Србије за чланство у ЕУ 12. октобра 2011. године. Нажалост, власти у Београду се не руководе економским разлозима, већ политичким и идеолошким, када разматрају овај проблем.

Ови Протести побуњених и огорчених грађана су велика историјска шанса да се ово сада заробљено друштво ослободи насиља, бахатости, примитивизма, антидемократског ,ауторитарног начина  личне владавине у коме је погажено људско достојанство

Најзад, резулатат избора је и велики ударац за ЕУ. Све је масовније назадовољство начином на који функционише неолиберално осмишљене европске интеграције. Због глобализације и таквог карактера уједињења Европе становништво у већини држава окреће се све више према политичкој десници, чак и ултрадесници. 

Помињати у филму решење Јеврејског питања у Србији, а не поменути разлог за то, делује злонамерно. Тужно је и помало мрачно уопште причати о томе, али у Србији је то могло да се деси јер овде никад и није било пуно Јевреја, поготово не онолико колико их је било у Немачкој или Пољској.

Погледајте само како је Коштуница неславно окончао свој други премијерски мандат. Ивици Дачићу се мора признати да је до сада савршено и уз минималне жртве по себе и странку водио ову постизборну игру. Али ово није ствар памети и лукавства који му очигледно не мањкају.

„О европској безбедности се може разговарати тек кад сломимо Русију", рекао је недавно за 'Шпигел' Карло Мазала, професор на Војној академији у Минхену. Другим речима: о миру се може разговарати тек после рата. Мир ћемо имати тек кад будемо имали рат. Како је Запад уопште дошао довде?