среда, 21. новембар 2018.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > Зашто Вучићу сметају српске косовске сузе?
Преносимо

Зашто Вучићу сметају српске косовске сузе?

PDF Штампа Ел. пошта
Владимир Димитријевић   
недеља, 12. август 2018.

Сузе се моје чувају у суду код Тебе, оне су у књизи Твојој Пс. 56, 8

Ових дана, Александар Вучић је ударио на све и свакога: спојио је, у глави својој конфузној, Наташу Кандић, митрополита Амфилохија, ДСС, Савез за Србију, бабе и жабе. Дао је и једну начелну изјаву да би, по ко зна који пут, истакао своју генијалну прагматичност, и нашу убогу неспособност да живимо у свету пуном промена: „Наша заветна политика је да можемо да плачемо над нашом судбином, да плачемо следећих 150 година по кафанама, како нам је тешко.“

Ратујући са Косовским Заветом, на крају је ударио на србске сузе. Иако је и сам, својевремено, додуше крокодилски, плакао над судбином косовско–метохијском. Чак и кад је, као премијер Србије, био у Грачаници.

Сад осећа да га гуше сузе. И то не само сузе савременика Косоваца и Метохијаца, који и даље не могу да верују да их тако издаје и продаје, док их његове слуге спречавају да иду на молитву у своје храмове да би од Бога измолили себи спасење и слободу.

Вучића гуше и сузе наших предака.

Много је суза проливано за Косово и Метохију, вековима.

И то су тешке сузе.

Да се сетимо бар неких.

И да подсетимо Вучића, који сваког дана кмечи о томе како му је тешко, још од студентских дана, кад је морао да учи, док су се остали забављали, а данас му је најтеже са оваквим народом, који га не воли и не разуме, а не знају да имају једног и јединог, поштеног и племенитог Александра Великог.

Сузе Милана Ракића

Милан Ракић је био прави представник србске жртвене елите. Син угледног интелектуалца, париски ђак, он је умео да воли свој народ до самозаборава. Уместо да проводи дане у хладовини чиновничке службе, он је, са супругом Милицом, по задатку отаџбине отишао да буде конзул Краљевине Србије у Приштини, у доба највећих страдања србског народа под Турцима и Арнаутима. (Споменик од речи тој Ракићевој служби подигао је др Јован Пејчић, својом књигом „Милан Ракић на Косову“.)

Ракић је, у те дане, писао са своје конзулске дужности надлежнима у Краљевини Србији: извештавао је да је турска власт Арнаутима дала одрешене руке да убијају Србе, да су „обесни Арнаути у Пећкој нахији“, пошто су наш народ опљачкали и протерали, „окренули своје разбојничке походе на манастир Св. Српске Патријаршије у Пећи, да човек „са зебњом мора мислити на будућност нашега народа ако овакво стање потраје још које време“… да су се Арнаути у Призрену окупили да одреде дан када ће се извршити покољ Срба… Слао је, 1909, 1910, 1911, спискове ухапшених и мучених Срба, Срба убијених, Србкиња силованих, несрећница на силу потурчених… Пишући песму о косовском Христу Који у празно шири руке, чекајући паству које нема, он је, у ствари, описивао реалност.

Али, то му никад није био повод за плашњу и повлачење.

Ракић се, још док је био конзул Краљевине Србије на окупираном тлу, херојски држао, улазећи у Пећ, међу поробљене Србе, без пратње, иако су му Шиптари претили да ће га убити. Чим је избио Први балкански рат, он је, ником се не јавивши, напустио Министарство иностраних дела, где је био чиновник, и отишао у четнике Војводе Вука. Међу првима је ушао у ослобођену Приштину, ископао у дворишту Конзулата закопано звоно и зазвонио у њега.

Младен Ст. Ђуричић је записао Ракићево сведочење о ономе што је песник назвао „највећим даном“ у свом животу: „Оставио сам конзулат у коме више нисам имао шта да радим, па сам узео пушку… Дакле избисмо на само место Косовске битке. С десне стране гудио је Лаб, пун нове снаге од јесење кише, и журио да однесе велику вест. С леве, на брежуљку, слегало се замишљено Муратово турбе…

Постројише нас. У пратњи штаба појави се командант.

– Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се ово место зове?

У збијеном строју лупкарала је пушка о пушку, затезале се ремењаче.

– Овде, где ми сада стојимо, на Видовдан 1389. године, истог дана и истог сата, погинула су оба цара!… То је Гази-Местан, на ком је Обилић…

Око мене попадали војници. Погледам: љубе земљу! Ваљда сам се и ја био сагнуо, кад нисам приметио – откуд изађе млад официр с исуканом сабљом. Стаде пред команданта, поздрави, рапортира нешто, па се окрете строју. Диже сабљу и поче громко: – На Гази-Местану, од Милана Ракића!

Прво ме издаде слух, па онда и вид. Испред мене се подиже брег са турбетом, зави у црвено и остаде висећи као пламена застава… Исказа ме целог – планина!

Од узвика се ломило небо. Нова и млада Србија слави Васкрс, а ја? С муком сам се држао на ногама. Више осетих, но што видех/кад се неко одвоји из моје јединице и, у трку, стиже пред команданта:

– Господине пуковниче, тај који је испевао ову песму овде је с нама… Ево га позади, с бомбама… у одреду Војводе Вука!

И одмах одјекну командантов глас:

– Добровољац Ракић, напред!

Чуо сам све, али нисам могао ни да коракнем. Чак ни да отворим уста. Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе… први и последњи пут тада.“

Вучић је, тако, ударио на сузе Милана Ракића.

Јер Ракић је плакао на Газиместану.

А после Газиместана, Ракић хита Стојану Чемерикићу, србском старцу, да му благовести Србију на Косову. О томе је писао Стојанов унук Милан:

„У селу Скуланову, на Косову, живео је један ханџија, Стојан Џокле-Чемерикић, родом из Призрена. Ракић је од њега направио себи не само човека од поверења него и најоданијег пријатеља. Пред одлазак за Београд, Ракић се опростио са тим својим пријатељем, који је био оронуо и оболео:

– Нећу, не могу да умрем пре него што видим српског војника на ослобођеном Косову – рекао му је пријатељ при опраштању.

Пролазили су месеци. Џокле је све више обољевао и није могао да се с постеље подигне. Али је он чекао, чекао је спасење.

И, најзад, куцнуо је био очекивани час.

У срећну јесен 1912. године, Милан Ракић, четник у претходници победничке српске војске, прелази границу на Мердарима, на домаку саме Приштине. С фишеклијама и бомбама, он, бивши конзул, улази на челу једне колоне у место у коме је толико година службовао. […]

Ване, Мане и толики мали људи били су њему у мислима када се светило Косово.

Ракић се сетио и свог пријатеља из Скуланова. Једног дана поведе [са] собом неколико војника, и на челу ове необичне чете, са шубаром на глави, наоружан, упути се у село. Његов пријатељ Џокле лежао је на својој грубој постељи, живи леш, страшнији него онај Ракићев Христос у усамљеној цркви у Метохији. До њега готово нису ни допирали звуци косовских окршаја, ни осветничке победе.

– Слободан си, дошла је Србија! – узвикнуо је Ракић болеснику. Иако у полусвести, Џокле је познао глас. Погледао је Ракића, погледао је наоружане војнике под шајкачом око њега, и разумео је. У магновењу прибрао је сву своју снагу, устао из постеље, мршав, дуг, незграпан, и пољубио свога ослободиоца у чело. Заљуљао се и пао.

Џокле је могао испустити душу тек када је његов завет био испуњен.“

Па и сузе радоснице Џоклета Чемерикића чекају Вучића. Да га питају што му сметају.

И Ракићево окружење било је херојско. Његов шурак Владета, син јединац (имао је пет сестара) славног Љубомира Ковачевића, погинуо је, као дивизијски официр, ослобађајући Стару Србију 18. октобра 1912. године. Над његовим гробом отац Љубомир је одржао овакав говор: „Сине, пет стотина година српски народ је чекао тренутак да се ослободи Косово, и дочекао га је. Ти си пао у рату за ту свету ствар и ја сам поносит што сам као отац данас у стању да те свесно и са поносом жртвујем идеалу за који сам и сам живео. Сине мој, иди и реци Цару Лазару, Милошу Обилићу и свим косовским јунацима да је Косово освећено. Однеси им глас наше радости и буди им весник једног бољег доба за цело Српство”, говорио је честити Ракићев таст, још један прави србски интелектуалац.

Сузе мајке и сестара Владете Ковачевића такође чекају Вучића и његове измећаре, познате по рационализму званом „у се, на се и пода се“.

Улога сузе у одбрани Косова и Метохије

А коме није јасно колика је улога сузе у одбрани Косова и Метохије, и с чијим сузама Вучић почиње да се бори, нека послуша песму младића који је, у време оно, отишао да ослобађа Стару Србију, остављајући вољену девојку и знајући да ће да погине:

Жали, Заре, да жалимо како ће се раздвојимо,

ти од мене, ја од тебе, ја ће идем на далеко.

Ја ће идем на далеко, на далеко бело Врање,

ће се пишем у кумите, у кумите млад кумита.

Па ће узмем кралску сабљу и тој кралско све оружје,

па ће идем ч’к у Пчињу, ч’к у Пчињу Прешев – Казу,

па ће пређем Вардар воду, Вардар воду б’ш голему,

ће се тепам с тија Турци, с тија Турци Арнаути.

Жали, плачи да жалимо к’т ће слунце да огреје,

к’т ће слунце да огреје ти помисли од Бога је,

ти да знајеш тој је мојо, тој је мојо бело лице,

ти да знајеш тој је мојо, тој је мојо бело лице.

К’т ће ветар да подувне ти помисли од Бога је,

па ти рекни тој је моја, тој је моја блага душа.

К’т ће роса да зароси ти помисли од Бога је,

па ти рекни тој су моје, тој су моје дробне слузе.

Кад сунце огреје, Заре ће се сетити његовог лепог лица, нељубљеног, које труне у Светој Земљи Србиновој као семе васкрсења; кад ветар дуне, биће то знамење његове благе душе у руци Божјој; а роса на земљи сузе су онога који није дочекао да се ожени драгом и да види своје потомство. Јер је ослобађао Косово и Метохију. А Вучић сузе младог комите, јадан, презире.

Има још једна песма која се ових дана пева, и која се баш тако зове – „Суза Косова“:

Крај извора црни гавран слетео

Српској земљи незван је долетео

Мили Боже нисам га ни слутио

Извор воду моју је замутио 

Од извора света суза остала

Молитва за навек ми је постала

Да се чува да се памти довека

Где је српско срце српска колевка.

Хиљаде молитви Господе

Право у Твоје срце да погоде

Хиљаде спаљених домова

Само једна је Суза Косова.

Метохијом цркве су ми рушили

Али корен нису им осушили

У њему је песма светлих гробова

А у песми српска

Суза Косова 

Са олтара Твог сам вина попио

Ој Косово равно и Метохијо

Земљо мила бићеш моја довека

Ти си моје срце моја колевка

Хиљаде молитви Господе

Право у Твоје срце да погоде

Хиљаде спаљених домова

Само једна је Суза Косова

Где се чувају наше сузе?

Читаво је Косово једна суза, несрећни Вучићу. А опасно је упасти у море једне сузе. Из таласа тог мора, са свих страна окружен непријатељима, човек се може спасти само својим сузама покајања и љубави према Богу и роду, баш онако како пише у Давидовом 56. псалму. Јер, све наше сузе чувају се у суду код Бога:

1. Смилуј се на ме, Боже, јер човек хоће да ме прогута, непријатељ ме сваки дан притешњује.2. Непријатељи моји сваки дан траже да ме прогутају; јер многи нападају на ме охоло. 3. Кад ме је страх, јер се у Тебе уздам. 4. Богом се хвалим за реч Његову; у Бога се уздам, не бојим се; шта ће ми учинити тело? 5. Сваки дан изврћу речи моје; шта год мисле, све мени о злу. 6. Скупљају се, прикривају се, пазе за петама мојим; јер траже душу моју. 7. Код овакве злоће избави од њих, у гневу обори народе, Боже. 8. У Тебе је избројано моје потуцање, сузе се моје чувају у суду код Тебе, оне су у књизи Твојој. 9. Непријатељи моји уступају натраг, кад Тебе призивам; по том знам да је Бог са мном. 10. Богом се хвалим за реч Његову, Господом се хвалим за реч Његову. 11. У Бога се уздам, не бојим се; шта ће ми учинити човек? 12. Теби сам се, Боже, заветовао; Тебе ћу хвалити; 13. Јер си избавио душу моју од смрти, ноге моје од спотицања, да бих ходио пред лицем Божјим, у светлости живих.

Освета Косова

Уме Србин да чека. И сто педесет и петсто година. Да чека и плаче за слободом и правдом Божјом. Али ће ослободити оно што је његово и „осветити Косово“. О томе је Свети владика Николај писао, а Ђорђе Ј. Јанић га тумачи: „Предак теодул, кога Епископ Николај лоцира у време од пре осам векова (то значи у време Немање и Светог Саве, иако би, у строгом смислу то било раније, у време мученичке смрти Светог Јована Владимира), поново заветован Богу за време Косовског боја, обавезао је потомке на служење Христу и „освету Косова“. „Освета Косова“ није ратна победа, како је наш 19. век мислио у својој рационалистичкој глави. (То је Владика Николај добро разумео.) Победа над Турцима и њихово протеривање са Балкана, само су земаљске манифестације једне победе, која, очито, није била извојевана 1912. ни 1918. године. Освета Косова је победа крста, победа српског одуховљења и српског охристовљења, после петовековног ропства. А ропство није ништа друго до колективно испаштање грехова и у исто време, колективно исказивање верности и љубави према Христу.“

А у тој верности и љубави сузе имају значајну улогу.

Не стидимо се својих суза.

(Ин4с - Стање ствари)

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да Србија адекватно обележава 100. годишњицу пробоја Солунског фронта и ослобођења Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер