понедељак, 11. децембар 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > Немачка штампа о Вучићевом позиву на "унутрашњи дијалог" о Косову - ко је рекао Вили Брант?
Преносимо

Немачка штампа о Вучићевом позиву на "унутрашњи дијалог" о Косову - ко је рекао Вили Брант?

PDF Штампа Ел. пошта
Немања Рујевић   
уторак, 05. септембар 2017.

 "УНУТРАШЊИ ДИЈАЛОГ" О КОСОВУ ЈЕ У МЕДИЈИМА НА НЕМАЧКОМ ПРЕДСТАВЉЕН БАШ КАКО ВУЧИЋУ ОДГОВАРА – КАО СТВАР ИСТОРИЈСКА, А ОН КАО ВИЗИОНАР. БИЛО ЈЕ ТО ОДСТУПАЊЕ ОД МАХОМ КРИТИЧКОГ ТОНА КОЈИ ШТАМПА У НЕМАЧКОЈ, АУСТРИЈИ И ШВАЈЦАРСКОЈ ОБИЧНО НЕГУЈЕ ПРЕМА ВУЧИЋУ

Прича звучи одлично: типична драма о преображају од које би се најежио и највећи мрзитељ холивудских сценарија. Фудбалски хулиган постаје радикални националиста, бива паљански новинар, па са скупштинске говорнице прича нешто о убијању сто муслимана за једног Србина, онда је главни Милошевићев цензор, нуди се као јатак српским "херојима" из Сребренице. Рез. А онда схвата заблуде из младости, наједном ступа на сцену као европејац, реформатор, и на крају, логично, постаје помиритељ са историјским заслугама.

Такав или сличан утисак могао је стећи просечно обавештен читалац на немачком говорном подручју ако је у последњих неколико седмица у гласовитим немачким, аустријским и швајцарским новинама налетео на анализе о "унутрашњем дијалогу" који је у Србији најавио председник Александар Вучић.

Враг тесног простора вазда тера новинаре да тематику коју публика слабо познаје приближе натегнутим поређењима са познатим догађајима. Тако је у бечком "Стандарду" записано да се од ауторског текста у "Блицу" крајем јула – у којем је најавио фамозни дијалог – "Вучић међу европским дипломатама чак пореди са Вилијем Брантом".

Ко су те "европске дипломате" које би поредиле српског председника са канцеларом Брантом, утемељитељем нове источне политике СР Немачке, човеком који је аутентично клекнуо у бившем Варшавском гету у знак извињења? Е, то ауторка Аделхајд Велфл не наводи нити је интернет упамтио сличну изјаву неког дипломате, напротив – тек од њеног текста већи, подгузни део српских медија бруји о томе како Вучића на Западу пореде са легендарним немачким социјалдемократом.

Водећи конзервативни лист Немачке "Франкфуртер алгемајне цајтунг" (ФАЗ) – уз "Велт" омиљено дневно штиво образованијих бирача демохришћана – заграбио је још дубље у џак са метафорама: "Оно што Вучић пише је за српске услове отприлике као када би турски председник Ердоган признао да је 1915. било османлијског геноцида над Јерменима", написао је Михаел Мартенс, раније дугогодишњи дописник из Београда, данас смештен у Атини.

То је иначе новинар којег Вучић зове "мој пријатељ Михаел" – тако га је више пута ословио још током једне посете Берлину у јуну 2014. када је Мартенс модерирао пратећу дискусију о економским односима две земље. Није познато да ли је реномирани немачки новинар нечим завредео епитет "пријатеља" или је у питању још једна од бројних Вучићевих инсценација блискости са западном политичком, привредном и медијском елитом.

ГДЕ ТО ПИШЕ?: Цитирани текстови у "Стандарду" и ФАЗ-у полазе од погрешне премисе, заправо накарадне интерпретације Вучићевог тешко читљивог фразирања у "Блицу". Тако Мартенс пише да је Вучић о Косову изрекао до сада "нечувено", наиме да би његови "земљаци требало да се коначно помире са независношћу некадашњег дела земље". Слично, Велфл пише да је јасно како Србија више никад неће имати утицаја над територијом Косова те да Вучић сада "захтева од својих земљака да ово приме к знању".

У Вучићевом памфлету тако нешто уопште не пише. Помиње се тамо да не треба "забијати главу у песак", не дозволити "дугачак, неравномеран врисак", да нема решења "у нашим митовима", али исто тако мутно пише да не сме бити "одрицања свих наших националних и државних интереса" и да он, Вучић, није неко ко би због "шећерне табле добијене у некој од западних амбасада пристао да испоручи сва српска огњишта". И још пише да нам требају "руке упрљане компромисима".

Ниједно словце не даје повода за закључак да је Вучић потпуно преумио па наједном позвао Србе да прихвате независност Косова, како се нетачно сугерише у "Стандарду" и ФАЗ-у. Немачка новинарска школа је, додуше, другачија од англосаксонске утолико што се у чланцима често преплићу чињенице, анализе и ставови самог новинара. Но и ту важи правило да се једно јасно мора разабрати од другог, да су чињенице свете, а коментари слободни.

Али када се једном пође од погрешне тачке, онда само може да се залута. Тако Мартенс даље пише да је "Вучић прескочио мрачну сенку српске историје на чијем је настајању једном приљежно радио" те да му велика моћ коју поседује омогућава да у погледу Косова буде први српски политичар који ће "прекинути са кукавичлуком" плашећи се од бирача, националистичких интелектуалаца и Српске православне цркве.

Анализа је далеко одмеренија у тексту који је за угледни "Ноје цирхер цајтунг" (НЗЗ) још крајем јула написао Андреас Ернст. Он је један од најбољих познавалаца Балкана међу новинарима који пишу на немачком и уједно једини стални дописник који још живи у Београду. "Дугорочно решење косовског питања је у интересу Срба и Албанаца. У Србији би за њега требало створити широку подршку", наводи он.

За разлику од Мартенса који Вучићев текст више пута назива "есејом", Ернст пише да је текст "шпикован метафорама" и "тежак за варење". Вучић није описан ни као Вили Брант, ни као историјски помиритељ, већ као "политички предузетник" који жели да помери ствари са мртве тачке, па даје "добар предложак за дијалог са Албанцима".

Пасусу који је највише изнервирао Твитер-опозицију у Србији у Ернстовом тексту заправо се нема шта замерити: "Реакција опозиције у Србији била је разочаравајуће празна. Свакако је тачно да медијска доминација власти и њена контрола над многим електронским и штампаним медијима представља лош предуслов за плодан јавни дијалог. Али та структурна препрека не може да забашури да у великом делу опозиције напросто недостаје идеја о томе како Србија дугорочно треба да уреди односе са Косовом."

"ПРЕОБРАЖЕНИЛИ "МАКИЈАВЕЛИСТА"?: Разлика између Ернста и Мартенса је у томе што је овај други потпуно уверен да се Вучић заиста променио. Тако је један портрет Вучића у марту 2014. био насловљен: "Преобраћен". О његовим радикалским годинама све најгоре, али "Вучић је претходних година извео преображај који делује веродостојно. У једном разговору за ФАЗ у јануару рекао је: ‘Не стидим се да кажем: Варао сам се. Грешио сам. Нисам био у праву. Иако није лако, ја признајем своје заблуде.’ То су само речи, додуше Вучић их подупире одлучном борбом против корупције."

Пред овогодишње изборе Мартенс, додуше, пише да Вучић део популарности дугује медијима који "осим ретких изузетака" о њему пишу "искључиво позитивно, и то не у највећем броју случајева, него увек". Али додаје да је Вучић омиљен јер је постигао штошта у економији, наводећи као пример развој београдског аеродрома "са поновним директним летом за Њујорк" или "Београд на води", нову градску четврт која настаје где су раније "рђале индустријске руине".

У НЗЗ-у је, са друге стране, непосредно након председничких избора објављен портрет насловљен: "Макијавелиста". Ту пише да је контрола медија "ригорозна", да је "политика у Вучићевој Србији постала игра емоцијама у којој потпуно недостају суштинске дебате". Његова путовања по региону представљају се као "жртвени пут како би се српском народу омогућила боља будућност. Она нису знак помирења, а поготову не признања кривице у било којој форми. То не чуди: Вучић своју конверзију из националисте у европејца објашњава строго прагматично. Некадашња политика конфликата и рата ‘није донела резултате већ само несрећу’. Зато је од ње одустао. Нови председник је макијавелиста више него ишта друго."

УТИЦАЈ МЕДИЈА НА ПОЛИТИКУ: Значај написа о Вучићу у страној штампи не треба ни преценити као што то чине таблоидни медији у Србији, али ни потценити. Тешко би се на улицама Франкфурта или Минхена међу десет случајно одабраних Немаца нашао један који би препознао Вучића или погодио ко је он тачно. Али на основу писања озбиљних новина, ставове формирају политичари и интелектуална елита, оцене из текстова налазе пут и до поверљивих анализа немачког Министарства спољних послова које онда служе извршној власти или посланицима за припрему на одређену тему.

Напослетку, неки текстови знају да имају и далеко већу тежину. Тако се, рецимо, немачки Канцеларија за миграције и избеглице при процени да ли је неко "прави" или "лажни" потражилац азила сасвим званично служи базом података у којој су пробрани новински чланци о одређеној земљи (мада неће јавно да кажу који тачно чланци). А управо је конзервативна штампа попут ФАЗ- -а инсистирала на верзији према којој Роми из Србије и суседних земаља у Немачку долазе бежећи од економске беде и у жељи да се окористе немачким социјалним системом. Изгледа да су такве анализе боље легле Канцеларији за миграције од оних у левичарским листовима где се писало о систематском потискивању Рома на социјалне маргине балканских друштава.

"У случају ФАЗ-а и НЗЗ-а важно је знати да се ради о листовима које ујутро листају и политичка елита и берзански менаџери", наводи Драгослав Дедовић, уредник редакције ДW на српском. Он за "Време" оцењује да "политички конзервативни, а привредно неолиберални идеолошки оквир" тих новина даје одговор зашто се тамо повремено објављују хвалоспеви београдском аутократи. Те хвалоспеве види као део интересне пројекције.

"Наиме, Вучић је своје напредњаке након прелетачког лупинга 2008. дефинисао, уз помоћ западних пријатеља, као националноконзервативну партију. Осим тога, Вучић је означио Немачку као стратешког савезника. А психолози тврде да се људи заљубљују када себе открију у другоме. Конзервативне новинарске елите Немачке и Швајцарске откриле су у Вучићу конзервативног европејца који је прешао пут од Савла до Павла, од великосрпског шовинисте до ‘нормалног’ конзервативца. А економска елита је открила некога ко ће учинити све да дампингом цене рада привуче њихову пажњу. Он неће да ратује већ да тргује. А у пакету је и Косово", додаје Дедовић.

Како год било, Вучић је тактички успео без икаквог ризика. Сам није рекао ништа конкретно о Косову, а бацио је коску опозицији да се она глође или макар покаже да – једнако као и Вучић – нема у понуди ништа више од мантре да се треба борити за бољи живот Срба на Косову, али да не треба признати независност ни за живу главу. Тај утисак је, ево, пренет и у угледну европску штампу, чиме је Вучић себи прибавио баш ону "шећерну таблу" са Запада за коју се тобоже не продаје.

НЕ СМЕ ДА СЕ ЗНА ДА ЗНАМО: Утисак је баш потаман политичким стратезима у Берлину, Бечу или Бриселу. Тамо су у Вучићу препознали некога ко је – додуше уз пуно пренемагања и громопуцателних речи – савитљивији по питању Косова него што су били Коштуница или Тадић. Можда баш зато што су поменута двојица својевремено у опозицији имали разјареног Вучића и хорду радикала спремних на уличне изгреде. Друго, али никако мање важно, доминантна економска политика у ЕУ баш је она у коју Вучић изгледа тврдо верује: стезање каиша, приватизација свега, разградња права радника. Ако то иде у пакету са масним субвенцијама за немачке и аустријске фирме у чијим халама бедно плаћени Срби мотају каблове и склапају сијалице – тим боље.

Наивно је мислити да "они тамо" не знају за глајхшалтовање медија, фантоме из Савамале и паралелну партијску државу или да им то не смета. Само су им људска права и слободе у Србији тренутно мање важни од тзв. стабилности. Да и те како знају потврђује се ту и тамо, рецимо у извештајима Дејвида Мекалистера за Европски парламент или у извештајима Европске комисије о напретку.

До Дојче велеа је тако у јануару стигла интерна анализа Министарства спољних послова Немачке у којој се чак иде у детаље: помињу се Савамала, "националистичке и етноцентричне" поруке у кампањи, чак у детаље и уподобљавање РТ Војводине. Па ипак, оно што знају тамо где треба да знају никако није намењено јавности. Када је Дојче веле цитирао из поменутог папира, Министарство је због "цурења" информација ка новинарима престало да шаље овакве анализе посланицима Спољнополитичког одбора Бундестага.

Када се подвуче црта, медији на немачком све ређе и све површније извештавају о Србији и Балкану, што је сигуран знак да су ратна жаришта отишла негде другде. Они који држе до себе, па још у редакцији или на терену имају људе који се иоле разумеју у српске прилике, и даље су веома критични према Вучићевој власти – написи о "унутрашњем дијалогу" ту нису репрезентативан пример. Врло је вероватно да публици у Србији то тако не изгледа јер су Тањуг и булумента других Вучићу наклоњених медија склони да пинцетом поваде само похвале и пренесу их на српски језик.

Када страни медији имају прилику да интервјуишу самог Вучића, он буде све оно што према новинарима у Србији није: уљудан, разборит, културан, и када га питају критички, вазда прагматичан и одушевљен Ангелом Меркел. И још нешто: Вучић се у немачким медијима често посипа пепелом због својих радикалских година, исповеда грехе више него што је икад учинио у неком интервјуу за српски медиј. А ако на Немце ишта оставља утисак, онда је то посипање пепелом. Изгледа да је Вучић за ово поље нашао добре саветнике.

(Време)

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће опозиција на београдске изборе изаћи у
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер