Početna strana > Prenosimo > Nemačka štampa o Vučićevom pozivu na "unutrašnji dijalog" o Kosovu - ko je rekao Vili Brant?
Prenosimo

Nemačka štampa o Vučićevom pozivu na "unutrašnji dijalog" o Kosovu - ko je rekao Vili Brant?

PDF Štampa El. pošta
Nemanja Rujević   
utorak, 05. septembar 2017.

 "UNUTRAŠNjI DIJALOG" O KOSOVU JE U MEDIJIMA NA NEMAČKOM PREDSTAVLjEN BAŠ KAKO VUČIĆU ODGOVARA – KAO STVAR ISTORIJSKA, A ON KAO VIZIONAR. BILO JE TO ODSTUPANjE OD MAHOM KRITIČKOG TONA KOJI ŠTAMPA U NEMAČKOJ, AUSTRIJI I ŠVAJCARSKOJ OBIČNO NEGUJE PREMA VUČIĆU

Priča zvuči odlično: tipična drama o preobražaju od koje bi se naježio i najveći mrzitelj holivudskih scenarija. Fudbalski huligan postaje radikalni nacionalista, biva paljanski novinar, pa sa skupštinske govornice priča nešto o ubijanju sto muslimana za jednog Srbina, onda je glavni Miloševićev cenzor, nudi se kao jatak srpskim "herojima" iz Srebrenice. Rez. A onda shvata zablude iz mladosti, najednom stupa na scenu kao evropejac, reformator, i na kraju, logično, postaje pomiritelj sa istorijskim zaslugama.

Takav ili sličan utisak mogao je steći prosečno obavešten čitalac na nemačkom govornom području ako je u poslednjih nekoliko sedmica u glasovitim nemačkim, austrijskim i švajcarskim novinama naleteo na analize o "unutrašnjem dijalogu" koji je u Srbiji najavio predsednik Aleksandar Vučić.

Vrag tesnog prostora vazda tera novinare da tematiku koju publika slabo poznaje približe nategnutim poređenjima sa poznatim događajima. Tako je u bečkom "Standardu" zapisano da se od autorskog teksta u "Blicu" krajem jula – u kojem je najavio famozni dijalog – "Vučić među evropskim diplomatama čak poredi sa Vilijem Brantom".

Ko su te "evropske diplomate" koje bi poredile srpskog predsednika sa kancelarom Brantom, utemeljiteljem nove istočne politike SR Nemačke, čovekom koji je autentično kleknuo u bivšem Varšavskom getu u znak izvinjenja? E, to autorka Adelhajd Velfl ne navodi niti je internet upamtio sličnu izjavu nekog diplomate, naprotiv – tek od njenog teksta veći, podguzni deo srpskih medija bruji o tome kako Vučića na Zapadu porede sa legendarnim nemačkim socijaldemokratom.

Vodeći konzervativni list Nemačke "Frankfurter algemajne cajtung" (FAZ) – uz "Velt" omiljeno dnevno štivo obrazovanijih birača demohrišćana – zagrabio je još dublje u džak sa metaforama: "Ono što Vučić piše je za srpske uslove otprilike kao kada bi turski predsednik Erdogan priznao da je 1915. bilo osmanlijskog genocida nad Jermenima", napisao je Mihael Martens, ranije dugogodišnji dopisnik iz Beograda, danas smešten u Atini.

To je inače novinar kojeg Vučić zove "moj prijatelj Mihael" – tako ga je više puta oslovio još tokom jedne posete Berlinu u junu 2014. kada je Martens moderirao prateću diskusiju o ekonomskim odnosima dve zemlje. Nije poznato da li je renomirani nemački novinar nečim zavredeo epitet "prijatelja" ili je u pitanju još jedna od brojnih Vučićevih inscenacija bliskosti sa zapadnom političkom, privrednom i medijskom elitom.

GDE TO PIŠE?: Citirani tekstovi u "Standardu" i FAZ-u polaze od pogrešne premise, zapravo nakaradne interpretacije Vučićevog teško čitljivog fraziranja u "Blicu". Tako Martens piše da je Vučić o Kosovu izrekao do sada "nečuveno", naime da bi njegovi "zemljaci trebalo da se konačno pomire sa nezavisnošću nekadašnjeg dela zemlje". Slično, Velfl piše da je jasno kako Srbija više nikad neće imati uticaja nad teritorijom Kosova te da Vučić sada "zahteva od svojih zemljaka da ovo prime k znanju".

U Vučićevom pamfletu tako nešto uopšte ne piše. Pominje se tamo da ne treba "zabijati glavu u pesak", ne dozvoliti "dugačak, neravnomeran vrisak", da nema rešenja "u našim mitovima", ali isto tako mutno piše da ne sme biti "odricanja svih naših nacionalnih i državnih interesa" i da on, Vučić, nije neko ko bi zbog "šećerne table dobijene u nekoj od zapadnih ambasada pristao da isporuči sva srpska ognjišta". I još piše da nam trebaju "ruke uprljane kompromisima".

Nijedno slovce ne daje povoda za zaključak da je Vučić potpuno preumio pa najednom pozvao Srbe da prihvate nezavisnost Kosova, kako se netačno sugeriše u "Standardu" i FAZ-u. Nemačka novinarska škola je, doduše, drugačija od anglosaksonske utoliko što se u člancima često prepliću činjenice, analize i stavovi samog novinara. No i tu važi pravilo da se jedno jasno mora razabrati od drugog, da su činjenice svete, a komentari slobodni.

Ali kada se jednom pođe od pogrešne tačke, onda samo može da se zaluta. Tako Martens dalje piše da je "Vučić preskočio mračnu senku srpske istorije na čijem je nastajanju jednom prilježno radio" te da mu velika moć koju poseduje omogućava da u pogledu Kosova bude prvi srpski političar koji će "prekinuti sa kukavičlukom" plašeći se od birača, nacionalističkih intelektualaca i Srpske pravoslavne crkve.

Analiza je daleko odmerenija u tekstu koji je za ugledni "Noje cirher cajtung" (NZZ) još krajem jula napisao Andreas Ernst. On je jedan od najboljih poznavalaca Balkana među novinarima koji pišu na nemačkom i ujedno jedini stalni dopisnik koji još živi u Beogradu. "Dugoročno rešenje kosovskog pitanja je u interesu Srba i Albanaca. U Srbiji bi za njega trebalo stvoriti široku podršku", navodi on.

Za razliku od Martensa koji Vučićev tekst više puta naziva "esejom", Ernst piše da je tekst "špikovan metaforama" i "težak za varenje". Vučić nije opisan ni kao Vili Brant, ni kao istorijski pomiritelj, već kao "politički preduzetnik" koji želi da pomeri stvari sa mrtve tačke, pa daje "dobar predložak za dijalog sa Albancima".

Pasusu koji je najviše iznervirao Tviter-opoziciju u Srbiji u Ernstovom tekstu zapravo se nema šta zameriti: "Reakcija opozicije u Srbiji bila je razočaravajuće prazna. Svakako je tačno da medijska dominacija vlasti i njena kontrola nad mnogim elektronskim i štampanim medijima predstavlja loš preduslov za plodan javni dijalog. Ali ta strukturna prepreka ne može da zabašuri da u velikom delu opozicije naprosto nedostaje ideja o tome kako Srbija dugoročno treba da uredi odnose sa Kosovom."

"PREOBRAŽENILI "MAKIJAVELISTA"?: Razlika između Ernsta i Martensa je u tome što je ovaj drugi potpuno uveren da se Vučić zaista promenio. Tako je jedan portret Vučića u martu 2014. bio naslovljen: "Preobraćen". O njegovim radikalskim godinama sve najgore, ali "Vučić je prethodnih godina izveo preobražaj koji deluje verodostojno. U jednom razgovoru za FAZ u januaru rekao je: ‘Ne stidim se da kažem: Varao sam se. Grešio sam. Nisam bio u pravu. Iako nije lako, ja priznajem svoje zablude.’ To su samo reči, doduše Vučić ih podupire odlučnom borbom protiv korupcije."

Pred ovogodišnje izbore Martens, doduše, piše da Vučić deo popularnosti duguje medijima koji "osim retkih izuzetaka" o njemu pišu "isključivo pozitivno, i to ne u najvećem broju slučajeva, nego uvek". Ali dodaje da je Vučić omiljen jer je postigao štošta u ekonomiji, navodeći kao primer razvoj beogradskog aerodroma "sa ponovnim direktnim letom za Njujork" ili "Beograd na vodi", novu gradsku četvrt koja nastaje gde su ranije "rđale industrijske ruine".

U NZZ-u je, sa druge strane, neposredno nakon predsedničkih izbora objavljen portret naslovljen: "Makijavelista". Tu piše da je kontrola medija "rigorozna", da je "politika u Vučićevoj Srbiji postala igra emocijama u kojoj potpuno nedostaju suštinske debate". Njegova putovanja po regionu predstavljaju se kao "žrtveni put kako bi se srpskom narodu omogućila bolja budućnost. Ona nisu znak pomirenja, a pogotovu ne priznanja krivice u bilo kojoj formi. To ne čudi: Vučić svoju konverziju iz nacionaliste u evropejca objašnjava strogo pragmatično. Nekadašnja politika konflikata i rata ‘nije donela rezultate već samo nesreću’. Zato je od nje odustao. Novi predsednik je makijavelista više nego išta drugo."

UTICAJ MEDIJA NA POLITIKU: Značaj napisa o Vučiću u stranoj štampi ne treba ni preceniti kao što to čine tabloidni mediji u Srbiji, ali ni potceniti. Teško bi se na ulicama Frankfurta ili Minhena među deset slučajno odabranih Nemaca našao jedan koji bi prepoznao Vučića ili pogodio ko je on tačno. Ali na osnovu pisanja ozbiljnih novina, stavove formiraju političari i intelektualna elita, ocene iz tekstova nalaze put i do poverljivih analiza nemačkog Ministarstva spoljnih poslova koje onda služe izvršnoj vlasti ili poslanicima za pripremu na određenu temu.

Naposletku, neki tekstovi znaju da imaju i daleko veću težinu. Tako se, recimo, nemački Kancelarija za migracije i izbeglice pri proceni da li je neko "pravi" ili "lažni" potražilac azila sasvim zvanično služi bazom podataka u kojoj su probrani novinski članci o određenoj zemlji (mada neće javno da kažu koji tačno članci). A upravo je konzervativna štampa poput FAZ- -a insistirala na verziji prema kojoj Romi iz Srbije i susednih zemalja u Nemačku dolaze bežeći od ekonomske bede i u želji da se okoriste nemačkim socijalnim sistemom. Izgleda da su takve analize bolje legle Kancelariji za migracije od onih u levičarskim listovima gde se pisalo o sistematskom potiskivanju Roma na socijalne margine balkanskih društava.

"U slučaju FAZ-a i NZZ-a važno je znati da se radi o listovima koje ujutro listaju i politička elita i berzanski menadžeri", navodi Dragoslav Dedović, urednik redakcije DW na srpskom. On za "Vreme" ocenjuje da "politički konzervativni, a privredno neoliberalni ideološki okvir" tih novina daje odgovor zašto se tamo povremeno objavljuju hvalospevi beogradskom autokrati. Te hvalospeve vidi kao deo interesne projekcije.

"Naime, Vučić je svoje naprednjake nakon preletačkog lupinga 2008. definisao, uz pomoć zapadnih prijatelja, kao nacionalnokonzervativnu partiju. Osim toga, Vučić je označio Nemačku kao strateškog saveznika. A psiholozi tvrde da se ljudi zaljubljuju kada sebe otkriju u drugome. Konzervativne novinarske elite Nemačke i Švajcarske otkrile su u Vučiću konzervativnog evropejca koji je prešao put od Savla do Pavla, od velikosrpskog šoviniste do ‘normalnog’ konzervativca. A ekonomska elita je otkrila nekoga ko će učiniti sve da dampingom cene rada privuče njihovu pažnju. On neće da ratuje već da trguje. A u paketu je i Kosovo", dodaje Dedović.

Kako god bilo, Vučić je taktički uspeo bez ikakvog rizika. Sam nije rekao ništa konkretno o Kosovu, a bacio je kosku opoziciji da se ona glođe ili makar pokaže da – jednako kao i Vučić – nema u ponudi ništa više od mantre da se treba boriti za bolji život Srba na Kosovu, ali da ne treba priznati nezavisnost ni za živu glavu. Taj utisak je, evo, prenet i u uglednu evropsku štampu, čime je Vučić sebi pribavio baš onu "šećernu tablu" sa Zapada za koju se tobože ne prodaje.

NE SME DA SE ZNA DA ZNAMO: Utisak je baš potaman političkim stratezima u Berlinu, Beču ili Briselu. Tamo su u Vučiću prepoznali nekoga ko je – doduše uz puno prenemaganja i gromopucatelnih reči – savitljiviji po pitanju Kosova nego što su bili Koštunica ili Tadić. Možda baš zato što su pomenuta dvojica svojevremeno u opoziciji imali razjarenog Vučića i hordu radikala spremnih na ulične izgrede. Drugo, ali nikako manje važno, dominantna ekonomska politika u EU baš je ona u koju Vučić izgleda tvrdo veruje: stezanje kaiša, privatizacija svega, razgradnja prava radnika. Ako to ide u paketu sa masnim subvencijama za nemačke i austrijske firme u čijim halama bedno plaćeni Srbi motaju kablove i sklapaju sijalice – tim bolje.

Naivno je misliti da "oni tamo" ne znaju za glajhšaltovanje medija, fantome iz Savamale i paralelnu partijsku državu ili da im to ne smeta. Samo su im ljudska prava i slobode u Srbiji trenutno manje važni od tzv. stabilnosti. Da i te kako znaju potvrđuje se tu i tamo, recimo u izveštajima Dejvida Mekalistera za Evropski parlament ili u izveštajima Evropske komisije o napretku.

Do Dojče velea je tako u januaru stigla interna analiza Ministarstva spoljnih poslova Nemačke u kojoj se čak ide u detalje: pominju se Savamala, "nacionalističke i etnocentrične" poruke u kampanji, čak u detalje i upodobljavanje RT Vojvodine. Pa ipak, ono što znaju tamo gde treba da znaju nikako nije namenjeno javnosti. Kada je Dojče vele citirao iz pomenutog papira, Ministarstvo je zbog "curenja" informacija ka novinarima prestalo da šalje ovakve analize poslanicima Spoljnopolitičkog odbora Bundestaga.

Kada se podvuče crta, mediji na nemačkom sve ređe i sve površnije izveštavaju o Srbiji i Balkanu, što je siguran znak da su ratna žarišta otišla negde drugde. Oni koji drže do sebe, pa još u redakciji ili na terenu imaju ljude koji se iole razumeju u srpske prilike, i dalje su veoma kritični prema Vučićevoj vlasti – napisi o "unutrašnjem dijalogu" tu nisu reprezentativan primer. Vrlo je verovatno da publici u Srbiji to tako ne izgleda jer su Tanjug i bulumenta drugih Vučiću naklonjenih medija skloni da pincetom povade samo pohvale i prenesu ih na srpski jezik.

Kada strani mediji imaju priliku da intervjuišu samog Vučića, on bude sve ono što prema novinarima u Srbiji nije: uljudan, razborit, kulturan, i kada ga pitaju kritički, vazda pragmatičan i oduševljen Angelom Merkel. I još nešto: Vučić se u nemačkim medijima često posipa pepelom zbog svojih radikalskih godina, ispoveda grehe više nego što je ikad učinio u nekom intervjuu za srpski medij. A ako na Nemce išta ostavlja utisak, onda je to posipanje pepelom. Izgleda da je Vučić za ovo polje našao dobre savetnike.

(Vreme)