Izbori i kriza demokratskog legitimiteta na zapadu – Velika Britanija, Francuska i SAD

O zapadnim političkim sistemima uobičajeno govorimo – sa navodnicima ili bez njih – kao o demokratskim. Ruku na srce, pojam "demokratije" je tokom poslednjih nekoliko decenija potpuno ispražnjen od bilo kakvog sadržaja i o njemu se najčešće govori u smislu "ostenzivne demokratije" – "onoga" za šta Amerikanci (a još češće američka Demokratska stranka) kažu da je "demokratija". Ponekad u tome nemaju trunke dostojanstva i obzira, pa "demokratijama" rutinski nazivaju nedvosmisleno tiranske i kriminalne režime poput onih na Kosovu ili u Ukrajini, a ponekad koriste "kliznu skalu", pa govore o "punim", "faličnim", ili "hibridnim" demokratijama.

Kriterijumi su uvek isti i svode se na stepen konformizma sa planovima, ciljevima i prohtevima zapadnih finansijskih i tehnokratskih oligarhija.

Iako je u srpskom javnom diskursu pojam "demokratije" prezren i prokazan skoro koliko i domaća Demokratska stranka, u običnom govoru se zadržao pojam demokratije koji ipak koliko-toliko insistira na vezi sa političkom voljom naroda. Taj minimum podrazumeva bar nekakav oblik popularnosti – što političara, što njihove politike – i obezbeđivanje barem prećutne narodne podrške ili, preciznije, "pristajanja" na politiku koja nastoji da se vodi. U tom smislu zapadni propagandisti i novinari često umeju da se iznenade kada čuju Srbe kako govore o "demokratiji" u zemljama poput Severne Koreje (inače po ustavu i "demokratske", i "narodne" republike), Sirije, Venecuele, ili Belorusije, u kojima zakonske procedure i smena vlasti ne funkcionišu na isti način kao u zapadnim zemljama (i njihovim "faličnim" i "hibridnim" satelitima).

Ali otkako je globalistička mašina petnaestak godina počela da trokira, zemlje Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD, među srpskim građanistima često od milošte poznate kao "Svet") dale su nam nebrojeno primera da ni njihove demokratske procedure nisu baš tako neprikosnovene kako se nekada mislilo. Ako su neke iluzije o "uhodanim sistemima", "poštovanju pravila igre" i "proceduralnoj demokratiji" još opstale u našem vremenu, događaji kojima smo tokom prethodnog meseca svedočili u Velikoj Britaniji, Francuskoj i SAD sigurno ih je razvejala.

Izbori u Britaniji – ko je poslao poslanike?

Velika Britanija je poznata po tome da se ponosi svojim viševekovnim demokratskim tradicijama, bar otkako je sredinom XX veka postalo popularno da se ono što se do tada nazivalo "parlamentarizmom" počne nazivati "demokratija". Da, pomalo je neobično govoriti o „demokratiji“ u društvu koje na čelu ima neizabranog monarha čije se pravo na presto in primo principe svodi na Božju naklonost prema njihovim prethodnicima iz dinastija Stjuart, Hanover, i Saks-Koburg i Gota, odnosno koje ima čitav dom parlamenta u kome takođe sede neizabrani predstavnici čiji se društveni status u najboljem slučaju temelji na razbojništvu i pirateriji, a u najgorem na prekookeanskom genocidu. "Ali dobro", reći će neko, Kralj i Gornji dom su folklorne i protokolarne institucije bez stvarne političke moći, ono što britanski sistem čini demokratskim je, zapravo, Donji dom – koji donosi zakone, postavlja vladu i u kome sede demokratski predstavnici naroda.

Hajde da vidimo kako je to ispalo na poslednjim izborima! 

Laburistička stranka na čelu sa Kirom Starmerom odnela je ubedljivu pobedu osvojivši 411 od 650 (odnosno 63%) poslaničkih mesta sa svega 34% osvojenih glasova, što je skoro identičan rezultat onom koji su osvojili 2019. god. na čelu sa DŽeremijem Korbinom (32%), a znatno ispod podrške koju su imali 2017. godine (42%). Rezultati izbora postaju naročito uvrnuti tek kada se rezultati Liberal-demokratske stranke, koja je sa 12% osvojenih glasova osvojila 72 mesta u parlamentu, uporede sa rezultatima novoformirane Reformističke stranke Najdžela Faraža, koja je sa 14% glasova osvojila svega 5 poslanika. Vredi pomenuti i Zelenu partiju, koja je sa 6% glasova osvojila 4 poslanička mesta.

Problem je u jednokružnom izbornom sistemu u Britaniji, tzv. first-past-the-post (mi bismo ga verovatno nazvali "ko prvi devojci"), koji podrazumeva da u svakoj izbornoj jedinici poslanik postaje onaj ko dobije najviše glasova u prvom krugu. Tako su laburisti mogli da praktično počiste Konzervativce sa scene, iako su u većini izbornih jedinica osvojili čak i manje glasova nego na prethodnim izborima – računa se samo ko ima glas više. To objašnjava i neproporcionalno veliko prisustvo u parlamentu liberal-demokrata, koji imaju svoje ukorenjene pozicije uglavnom u bogatim okruzima u kojima živi imućna elita, a u kojim glasači iz radničke klase ni u ludilu ne mogu sebi da priušte dom.

Problem je u tome što je britanski izborni sistem dizajniran za "džentlmenska vremena" u kojim ideološke, socijalne, a pogotovo religijske razlike među poslanicima nisu bile tako velike, a partija inače nije bilo više od dve-tri, pa je bilo sasvim u redu da ostali kandidati „sportski“ priznaju pobedu „najboljem“. Taj sistem je funkcionisao vekovima i razlike između procenta osvojenih poslanika i procenta osvojenih glasova doslovno nikada nisu bile ovako alarmantne.

Problem je što se u međuvremenu ne samo promenila demografska struktura britanskog elektorata, već i način na koji se formiraju političke grupe istomišljenika, koje nisu ograničene na jedan okrug ili region. Milioni glasača reformista nisu koncentrisani u određenim okruzima, već raspolažu sa relativno konstantnim procentom podrške u svim okruzima, što izborni sistem zamišljen pre nekoliko vekova jednostavno ne predviđa kao mogućnost.

Izbori u Francuskoj – demokratska utakmica ili topli zec?

Pređimo na Francusku. Njihov dvokružni većinski sistem deluje kao da zaobilazi neusklađenost koja muči Britance, ali problem sa kojim se suočilo Nacionalno okupljanje Marin le Pen u britanskom sistemu ne bi bio moguć. Svaki od 577 poslanika u francuskoj Nacionalnoj skupštini mora da dobije apsolutnu većinu glasova u svojoj izbornoj jedinici, inače se ide u drugi krug izbora (otprilike onako kako se u Srbiji bira predsednik). Postoji, međutim, jedna začkoljica. Pravo da uđu u drugi krug imaju svi kandidati koji su osvojili više od 12,5% registrovanih birača, što znači da se u drugom krugu često može naći troje ili više kandidata. I to je upravo poslužilo kao instrument prekrajanja izborne volje i krajnje nedžentlmenskog izigravanja sistema sa ciljem da nacionalisti ne dođu na vlast.

Još jednom, reč je o pretpostavci da su izbori "džentlmenska igra" i da će se strane u njoj ponašati "sportski". Više kandidata u drugom krugu koji zastupaju različite politike nominalno bi čak trebalo da obezbede uslove za kristalizaciju političkih poruka i izbor platforme (ili ličnosti) koja ima najveću političku podršku u svakoj izbornoj jedinici. Međutim, u političkoj manipulaciji bez presedana, nepomirljivi politički protivnici iz Makronove centrističke koalicije i iz levičarskog Novog narodnog fronta – bez dostizanja bilo kakvog zvaničnog političkog sporazuma – koordiniranim odustajanjima svojih kandidata (u čak 220 od 311 izbornih jedinica) obezbedili su "ukrupnjavanje glasova" čiji je jedini cilj bio – blokiranje ubedljive pobede nacionalista, inače potpuno legitimne stranke koja ni na koji način ne krši francuske zakone i koja se čak ni ne zalaže za neke naročito radikalne rezove u francuskoj politici.

Rezultat je bio vidljiv golim okom – Nacionalno okupljanje sa saveznicima, koje je osvojilo većinu glasova Francuza i ušlo kao favorit u drugi krug u većini izbornih jedinica, a koje je u tom drugom krugu osvojilo ubedljivih 37% glasova birača, na kraju je moralo da se zadovolji sa 142 poslanika (25%), manje i od  Novog narodnog fronta (180 poslanika sa 26% u drugom krugu), i od makronista (159 poslanika uz 25% glasova u drugom krugu). Kao i u slučaju Britanije, ovakav rezultat je i legalan i legitiman, ali je raskrinkao jednu političku zaveru da se sistem izigra na takav način, da za jednu političku grupaciju jednostavno ne važe pravila igre. Scene u kojoj poslanici Makronove koalicije i Novog narodnog fronta odbijaju da se rukuju sa mladim kolegom iz Nacionalnog okupljanja jasno svedoče o tome da nije u pitanju rutinska situacija i da je francuski parlamentarizam iskočio iz šina i ušao u konflikt koji više nema veze sa demokratskim procedurama, niti sa političkom igrom.

Partijski izbori u SAD – publika, republika i (ne)demokratska stranka

Dolazimo, najzad, do "najdemokratskije od svih demokratskih država" – Amerike – i do ujdurme koju su tamo napravili upravo predstavnici vaninstitucionalnog establišmenta "najdemokratskije od svih demokratskih stranaka", tj. upravo the Demokratske stranke. Oni su mađioničarskim potezom učinili da do juče neprikosnoveni, nezamenjivi i nepobedivi DŽo Bajden nestane sa političke scene za jednu noć, da bi do sada neviđenim hokus-pokusom iz rukava izvukli njegovu potpredsednicu Kamalu Haris, na američkoj političkoj sceni prepoznatljivu ne samo po izrazitoj nekompetentnosti i čak naglašenoj tupavosti, nego i po tome što je po svim istraživanjima bila jedan od najnepopularnijih kandidata.

A sve to u uslovima u kojim su vaninstitucionalni pritisci da nedvosmisleno najpopularniji kandidat Donald Tramp ne bude izabran za predstavnika Republikanske stranke kulminirali atentatom u kome je nekoliko centimetara nedostajalo da se bivši predsednik ne rastane sa glavom.

Amerika, naravno, nije idealan primer "institucionalne demokratije", ne samo zato što je njen politički sistem pre dva i po veka konstruisan da bi predstavljao "ne demokratiju, nego republiku", već i zato što je za to vreme uspostavljen izvanredno kompleksan sistem vaninstitucionalnog mos majorum, koji je kroz sva istorijska iskušenja garantovao da interesi američke finansijske i industrijske oligarhije uvek budu zaštićeni. Za to je, međutim, bilo izuzetno važno da se održavaju u životu upravo oni "demokratski rituali" koji su ovim "Kamalinim pučem" pogaženi.

Decenijama su nas ubeđivali da je izbor kandidata za američkog predsednika u sumnjivo nedemokratskom dvopartijskom sistemu izuzetno kompleksan proces koji mora da prođe niz demokratskih procedura na svim nivoima, da bi se nakon više od godinu dana kampanje iskristalisao kandidat koji predstavlja većinsku volju pristalica stranke u većini američkih država. Ili prosto možemo pucnuti prstom poput Tanosa i izvući Kamalu Haris iz šešira.

Kriza legitimiteta institucija i demokratija bez slobode

Šta od svega ovoga može da nauči Srbija? Kao zemlja koja je već decenijama izložena institucionalnom nasilju i političkom inženjeringu kojim diriguju isti politički centri koji su tokom prethodnog meseca prekrajali i "popravljali" političku volju Britanaca, Francuza i Amerikanaca, možemo reći da smo većinu tih manipulacija već videli, pa čak i iskusili na sopstvenoj koži. Znamo dobro šta su tabui te nevidljive, neizabrane i nedemokratske vladajuće kabale i videli smo nebrojeno puta da neki izlivi narodne volje pored nje jednostavno ne mogu da prođu – ako nisi spreman da se odmetneš i postaneš, jelte, "nedemokratska država".

Ni to nam nije ništa novo, i to smo iskusili na svojim leđima.

U ovim eklatantnim primerima institucionalnog izigravanja i potkopavanja demokratske volje mogu da nas zbune jedino nijanse u kojima se britanski, francuski i američki primer razlikuje od situacije u našoj zemlji. Pre svega, niko od "prokazanih" enfants terribles njihovih političkih scena – ni Faraževi reformisti, ni Le Penini nacionalisti, niti Donald Tramp – ne predstavljaju nikakve sistemske alternative, ne iskaču iz globalističkog ideološkog monologa, niti predstavljaju nedajbože nekakve "revolucionare". Činjenica da su oni estetski odvratni i ideološki neprihvatljivi folklornom političkom mejnstrimu u svojim zemljama svedoči o tome da su njihovi "demokratski" sistemi ušli u krizu legitimiteta, ne samo zbog gubitka podrške (odnosno, kako smo rekli, pristanka) u narodu, već i zbog nemogućnosti da se zarad "mira u kući" održava makar privid normalnog funkcionisanja političkih institucija. Srbija, koja je zakucana u sličan sukob-na-život-i-smrt između nepomirljivih polova koji se neretko pretvara u institucionalnu gangrenu mora biti svesna da su u pitanju stanja koja se ne mogu održavati in perpetuum.

Takođe, moramo biti svesni da činjenica da nam naš politički sistem za sada obezbeđuje da sastav Narodne skupštine manje-više odgovara rezultatima glasanja, a da je procedura izbora predsednika republike manje-više nesporna, i dalje ne znači da je sa našim sistemom sve u redu i da se on takođe ne urušava na naše oči. Broj poslaničkih mesta možda odgovara procentu osvojenih glasova, ali to ne menja činjenicu da apsolutnu većinu poslanika u srpsku skupštinu nije poslao narod, već (u najboljem slučaju!) partijsko rukovodstvo i da se "volja naroda" svodi na periodično aminovanje partijskih spiskova na izborima.

Demokratska farsa u Britaniji, Francuskoj i Americi simulira da se o nečemu pitaju građani svakog dela zemlje, demokratska farsa u Srbiji simulira da politička elita odgovara većinskoj narodnoj volji, i svaka priča o demokratiji se tu završava. Za više od toga potrebno je već nešto što se zove sloboda. Ali toga, kako se ispostavlja, ima samo u nedemokratskim državama.

(RT)