Политички живот | |||
Вучићев ход ка историји |
уторак, 07. фебруар 2023. | |
"Да си се борио као човек, не би те обесили као пса", речи су које је Ајша, мајка последњег маварског краља Гранаде - Баобдила, прекорно и постхумно упутила свом сину због тога што је предао Гранаду католичким краљевима 1492. године. Тако барем пише Борхес у својој "Универзалној историји бешчашћа", у фусноти приче "Удовица Чинг, гусарка" (издавач Paideia, 2009. година, 40. страна) И док чак и председник Хрватске Зоран Милановић, који и није баш неки великосрбин, балканац и маргиналац, без устезања говори да је међународна заједница "анектирала", односно "отела Косово" од Србије, дакле прибегла класичној пиратерији према нашој земљи - ето дакле једне копче са Борхесовом причом о гусарима, наш тренутни председник тражи начин да анестезира јавност како би га подржала или га макар не би превише ометала у легализацији ове отимачине. А нека врста легализације "највеће пљачке двадесетог века", како је ову незапамћену бестијалност САД и њених вазала окарактерисао прослављени српски режисер, градитељ и књижевник Емир Кустурица, јесте и само пристајање на разговоре на бази "немачко - француског плана", те криминалне платформе монументалних размера за поништавање српског народа, његове прошлости, садашњости и будућности.
По свему што знамо, а све што смо претходних дана чули нас уверава да знамо довољно, у овај монструозни документ унети су сви елементи који би пораз и понижење Србије и Срба на Косову и Метохији, родном месту нашег идентитета, духовности и државности, требали да учине коначним и бесповратним. А тренутни, и по свему судећи не задуго српски председник, не само да је пристао на разговоре на бази чудовишног "немачко - француског плана", већ је противно свом мандату и надлежностима изјавио да је "Србија спремна да прихвати и ради на имплементацији" плана, те изразио "бригу и резервисаност" само по "једном важном питању", док је остало, наводно, у реду!? У реду је, дакле, да Србија прихвати "Косово" као суседа и с њим негује добросуседске односе, призна националне симболе лажне државе, поштује њену сувереност, независност и територијални интегритет, не противи се чланству овог отужног фалсификата у било којој међународној организацији, укључујући и УН, те да са овом нарко - терористичком енклавом размени сталне дипломатске мисије. Све је како треба, само још да отклонимо ту једну "бригу и резервисаност", вероватно по питању интерпункције, и све ће бити у реду. Тако каже тренутни. Вероватно ће многи Срби рећи да се ништа боље није ни могло очекивати од оног који је пристао на Бриселски споразум и документ из 2015. којим се "разрађује" такозвана ЗСО, а у којима се двадесет осам (28) пута помињу "Косово, косовски закони, косовска полиција, косовске власти и правни систем Косова", а Србија само једном (1), и то тако да ЗСО може бити финансирана и прилозима и донацијама који долазе "и из Србије".
Рећи ће и да се ничему добром никада није ни требало надати од оног ко је пристао да српско Косово и Метохију трампи за фантомску творевину познату под радним називом за домаћу употребу ЗСО (Заједница српских општина), чије се пројектоване надлежности своде на: "сарадњу, развој, мониторинг, надзор, истраживачке и развојне активности, промовисање, процену", без иједне једине ингеренције извршног карактера. Дакле, тренутни је председник већ дуго спреман да наше Косово и Метохију, нашу колевку, истину и судбину, размени за класичну невладину организацину, по принципу "Косово за НВО". А можда је, ако му је баш толико требала НВО, могао да пазари неку јефтинију, или да је оснује сам, лака је процедура а и цена није висока, све укупно кошта негде око три, четири хиљаде динара. Но како год било, један од циљева нашег тренутног председника, и то онај њему најважнији, који не скрива и о којем је више пута јавно говорио - да постане историјска личност, сада му је надохват руке. А то што ће попут последњег маварског краља Гранаде, на почетку поменутог Баобдила, који је остао упамћен по томе што се за свој народ није борио као човек па над његовом судбином ни мајка није заплакала, као фуснота ући у неку нову историју бешчашћа, не мења битно ствар. Јер историја је историја, а и фуснота има у тој ствари магичне привлачности неко место и некакав значај, зар не? |