Два интервјуа и Вучићева лажнопатриотска агонија

Два синоћња интервјуа Александра Вучића била су довољна да и политички најнеупућенији схвате ко и куда води ову земљу и до очигледности увиде сву трагедију и агонију његове лажнопатриотске косовске политике.

Иоло информисанима сасвим је и већ дуго јасно да је Александар Вучић пуних десет година навођени НАТО пројектил чији је једини стварни задатак легализација окупације Косова и Метохије и укидање свих елемената, трагова и симбола српске државности у нашој јужној покрајини.

Од Бриселског до Охридског споразума, председник Србије се предано, посвећено и војнички дисциплиновано бори на два фронта: први, правно поништавање српске државе и њених институција на Косову и Метохији и други, ширење дефетистичког уверења код Срба да је оно не само изгубљено већ да на њему ништа наше и немамо.

Иоло информисанима сасвим је и већ дуго јасно да је Александар Вучић пуних десет година навођени НАТО пројектил чији је једини стварни задатак легализација окупације Косова и Метохије и укидање свих елемената, трагова и симбола српске државности у нашој јужној покрајини

Први задатак је веома успешно обавио, у то нема никакве сумње, и Косово и Метохију папиролошки практично предао приштинским сецесионистичко-терористичким властима, нудећи Србима са севера смоквин лист у виду Заједнице српских општина која има таман толико извршних овлашћења и атрибута државности колики и Коло српских сестара. Са другим му иде знатно теже, пошто је преумљивање Срба по свему судећи немогућа мисија, уверили су се у то бројни ентузијасти на том пољу кроз историју, те и даље по свим истраживањима преко 80% грађана Србије, односно 95% Срба, ни не помишља на одрицање од Косова и Метохије. Због тога је претходних дана значајно интензивирао своје операције на овом фронту.

Круна и сублимација тих активности виђени су у два синоћња интервјуа. У првом, датом Кристијан Аманпур, антисрпској пропагандисткињи коју мање упућени сматрају и новинарком, снисходљиви Александар Вучић (можемо само замислити какав је пред њиховим политичарима када је овакав пред назовиновинарком) је одбио да се експлицитно изјасни о томе да ли подржава на камери написану изјаву Новака Ђоковића "Косово је срце Србије". Председник Србије, дакле, више ни реторички, суштински је од тога давно одустао, не заступа став да је Косово део Србије. То је прва порука коју су сви људи у земљи и свету синоћ могли да чују од појавно унезвереног Александра Вучића.

Председник Србије, дакле, више ни реторички, суштински је од тога давно одустао, не заступа став да је Косово део Србије. То је прва порука коју су сви људи у земљи и свету синоћ могли да чују од појавно унезвереног Александра Вучића.

Друга, вероватно још важнија, упућена је директно косовскометохијским Србима у ћириличном интервјуу датом његовом личном пропагандисти Миломиру Марићу. У њој им је, уз обећање политичке и новчане, мада је исправније неком политичке а понекима и новчане подршке, први пут јасно ставио до знања да немају чему да се надају када је у питању безбедносна помоћ. Тиме је, као и повлачењем већег дела војске и технике од административне линије на захтев САД, само потврдио оно што је и раније било јасно - вишемесечно војно парадирање било је искључиво у функцији његове личне политичке промоције, а ни најмање заштите Срба.

Како ово није било довољно за уношење потпуне панике међу Србе у изглед им је, као председнички додатак, стављено и извесно скорашње паковање на камионе и тракторе са картом у једном смеру. Тиме је пакет Вучићевих дефетистичких порука, којима треба у потпуности обесхрабрити Србе и закуцати не само косовску независност већ и Косово и Метохију лишити српског народа, комплетиран.

Да Вучић не би довршио свој паклени задатак, неопходне су две ствари. Прва, да као народ не клонемо и не подлегнемо паници и дефетизму. Друга, да у потпуности делегитимишемо Вучићеву косовску политику и, лишавајући га власти, истовремено иступимо из свих међународних споразума које је потписао и прихватио противно одредбама Устава Републике Србије и убедљиво већинској вољи српског народа

У данима и недељама пред нама бићемо сведоци, сасвим је извесно, учесталих излива сејања панике од стране Александра Вучића. То је, у овом тренутку, његов једини пројектни задатак и због тога треба бити спреман на много хистерије која следи. Уколико га изврши успешно, у следећој епизоди гледаћемо га у улози Томе Максимовића, Недићевог комесара за избеглице, уплаканог и са рукама пуним ћебади, сендвича и флашица са водом. У следећој, као скрушеног потписника косовске независности, мада то, након пројектованог егзодуса Срба са Косова и Метохије на којем са својим партнерима из Вашингтона, Брисела и Приштине предано ради, неће ни бити неопходно.

Да Вучић не би довршио свој паклени задатак, неопходне су две ствари. Прва, да као народ не клонемо и не подлегнемо паници и дефетизму. Друга, да у потпуности делегитимишемо Вучићеву косовску политику и, лишавајући га власти, истовремено иступимо из свих међународних споразума које је потписао и прихватио противно одредбама Устава Републике Србије и убедљиво већинској вољи српског народа. Правац је јасан, и једино што не смемо изгубити из вида је да је ово и трка са временом а да је Александар Вучић далеко ближе свом циљу него што то највећем броју људи у Србији изгледа.