Svetislav Basara na tragu novog Sime Milosavljevića Amidže

U vreme promocije tzv. romana S. Basare „Đinđić – memoari s onu strane groba”, mogli smo pročitati marketinške najave ovog „famoznog” dela kolumniste Kurira, opskurnog i zloćudnog prorežimskog tabloida. U njima se mogu naći ocene da se radi o još jednoj karnevalskoj slici propadanja Srbije; oštra satira o atentatu na Zorana Đinđića, neiscrpan humor i hiperbola glavna su piščeva oružja i u ovom romanu. Sarkazam i erudicija uz burleskne hiperbole: autor „memoara” kroz sindrom atentata izvrgava ruglu dvovekovne manifestacije naopakog srpskog mentaliteta, naopakog shvatanja države, politike i drugih vidova i modela zajedničkog društvenog života, ukazujući u ključu na njihove odsudne nosioce.

Basara je, kaže se u ovim prigodnim marketinškim iskazima, Đinđića opisao po svim pravilima antičke dramaturgije, kao i tragičnost lika koji se bori protiv sudbine bez ikakvih šansi. Roman nosi i direktnu poruku o političkoj pozadini atentata. Basara energično odbija da krivicu za tragediju svali na „narod”, jer je to za njega apstrakcija i ideologija, te smatra da se odgovornost mora tražiti u konkretnim ličnostima ili grupama zaverenika.

Govoreći o ovom „vrhunskom delu”, Ivan Milenković je rekao da je Basara napisao jedno od najznačajnijih dela novije književnosti i to da kroz dekonstrukciju jezika maestralno ogoljava našu stvarnost i pokazuje nam sopstveni kukavičluk. Veljko Lalić, kao agilni sledbenik „stvaralaštva” Basare i njegove liberalno-demokratske i modernizujuće ideološke agende (ma šta to konkretno i smisleno značilo), daje iz broja u broj ovog lista veliki prostor ovom famoznom kolumnisti prorežimskog Kurira. On je takođe na promociji ovog „kapitalnog” dela izjavio da „roman oživljava Đinđića na jedinstven način, podsećajući nas na propuštenu priliku za modernizaciju”, a Fahrudin Kladičanin je poentirao da „ova knjiga emotivno razara čitaoca jer nemilosrdno raskrinkava nacionalne mitove i pruža crnu sliku našeg društva kroz vrhunski politički triler”.

Često se dešava da oni koji se tako gorljivo pozivaju na lik i delo Zorana Đinđića nisu pročitali nijedno njegovo delo ili opširniji članak, osim što se služe istrgnutim citatima kao pokrićem da su i oni sledbenici njegovih političkih ideja i stremljenja

Žarko Korać je otišao najdalje u neumerenoj i nepriličnoj glorifikaciji ovog kolumnističkog tzv. romana, tvrdeći da je Svetislav Basara naš „novi Domanović”. S razlogom godinama vraća Đinđića, posebno u svojoj poslednjoj knjizi, jer je jedini skoro shvatio do koje mere je položaj usamljenog Đinđića sličan onoj nekoj grčkoj tragediji, kao onaj mitski junak koga bogovi kažnjavaju jer je ljudima dao vatru na poklon. „Đinđić je jedini imao hrabrosti da stvarno promeni Srbiju. Uvek mi je govorio: 'i drugi su pokušali, želeo bih da za razliku od njih u tome uspem'”.

Verujem da sam Đinđić ne bi pristao na ovu vrstu ocvale prometejske i prigodničarske mitologizacije kojoj pribegava često Žarko Korać kao ekskluzivni čuvar Đinđićevog političkog nasleđa (kao neka vrsta njegovog Ekermana). Jer ono je mnogo složenije nego što ga on u svom jednostranom ideološkom ključu demonstrira. Posebno što je u godinama nakon tragične pogibije Zorana Đinđića objavljeno mnoštvo knjiga, naučnih radova i svedočanstava koja ukazuju upravo na kompleksnost Đinđićevog pristupa tadašnjoj političkoj situaciji i našoj istorijskoj tradiciji, koja se ne može danas koristiti u dnevnopolitičke svrhe i obračune. Često se dešava da oni koji se tako gorljivo pozivaju na lik i delo Zorana Đinđića nisu pročitali nijedno njegovo delo ili opširniji članak, osim što se služe istrgnutim citatima kao pokrićem da su i oni sledbenici njegovih političkih ideja i stremljenja.

Sam S. Basara nam je predstavio svoj tzv. književni (pre svega u ovoj knjizi kolumnistički tabloidni) postupak, govoreći da je tek slažući ovu knjigu uspeo da shvati političke ideje i delovanje Zorana Đinđića

Sam S. Basara nam je predstavio svoj tzv. književni (pre svega u ovoj knjizi kolumnistički tabloidni) postupak, govoreći da je tek slažući ovu knjigu uspeo da shvati političke ideje i delovanje Zorana Đinđića. Da nikada nije kasno za pravu spoznaju, ali to svakako ne odlikuje kolumnistu S. Basaru, jer njegova namera je očigledno bila da objavi politički triler u kome će mu Zoran Đinđić poslužiti isključivo kao njegov nevoljni glasnogovornik.

„Vodio sam računa da ponešto od onog što je Đinđić govorio i pisao – a to se odlično uklopilo u fikcionalno tkivo priče – verno prenesem i da to označim kurzivom ili znacima navoda, a u svemu ostalom puštao sam imaginaciji na volju. Druga 'namera' je da političkim pozadinama i svedocima-saradnicima atentata – koji su među prvima pokupovali primerke romana – pošaljem sledeću poruku: 'OK fukaro, izvukli ste guzice, ali uhvaćeni ste na delu – spuštenih gaća, sa pištoljem koji se dimi u ruci'. Đinđić iz romana nije rekonstrukcija biografije, nego narator dekonstrukcije jedne čemerne istorijske svesti. Dakle, ne blokada, nego dekonstrukcija.”

U njegovom tumačenju Đinđić postaje u ovom tzv. romanu narator sopstvene dekonstrukcije, a ona treba da posluži Svetislavu Basari samo za targetiranje grupe zaverenika (ili nabijanje na stub srama) koje je on u svojoj famoznoj fikcionalnosti pretvorio u grupaciju koja je organizovala udruženi zločinački poduhvat, koji je on u svom tzv. romanu do kraja raskrinkao i pokazao pravo lice kukavičke i zatucane Srbije koja je uvek protiv svakog pokušaja modernizacije i uvođenja elementarnih principa civilizovanog načina života.

Ova knjiga je ništa drugo nego skrpljeni derivat njegovih kolumni iz Kurira, što se, i pored svih njegovih pozivanja na fikcionalno tzv. romaneskno tkivo, jasno prepoznaje

S. Basari je ipak još uvek jasno (bez obzira na to što se to sa sigurnošću ne može reći) da namera u književnosti, ma koliko bila dobra i plemenita, nema nikakvu estetsku i literarnu vrednost; slično je sa sudbinom poruke koju pisac želi da pošalje. Ako Svetislav Basara ima neku suvislu poruku, može slobodno da je pošalje preko pošte, mejlom ili pisanjem njegovih famoznih kolumni u tabloidnom prorežimskom Kuriru, što on svakodnevno i prilježno radi. Za to mu nije potrebno da piše tzv. roman o atentatu na Zorana Đinđića. Tako je i sa univerzalnim alibijem sadržanim u fikcionalnom tkivu priče (na koje se neprestano oslanja Svetislav Basara kao opšte mesto njegove sve brutalnije i vulgarnije tzv. književne imaginacije), koje on učestalo koristi kao spasonosnu i prigodnu mogućnost za proizvoljnost, politikantsku manipulaciju, vulgarizaciju u pokušaju da tumači istorijske činjenice. Sve to on obilato koristi u svojim famoznim kolumnama, ali i u tekstovima koje plasira kao književnost (što se jasno vidi i u ovom tzv. romanu), što ona prestaje da bude kada fikcionalnost samo služi za stvaranje spiska za politički odstrel ljudi koje on stigmatizuje. Ova knjiga je ništa drugo nego skrpljeni derivat njegovih kolumni iz Kurira, što se, i pored svih njegovih pozivanja na fikcionalno tzv. romaneskno tkivo, jasno prepoznaje.

Ovako korišćen književni fikcionalni postupak s puno prava otvara pitanje: šta se sve danas proglašava i svrstava u roman? Svetislavu Basari se mora priznati da je ova knjiga očigledan primer kako se od njegovog svakodnevnog najamničkog kolumnističkog opusa može pokušati stvoriti tzv. roman fikcionalne i dekonstruktivne strukture. Na ovo pitanje validnosti i smisla književnog postupka i stvaralačke suštine literature svojevremeno je dao danas važeći i inspirativan odgovor Danilo Kiš, govoreći o svom beletrističkom postupku:

Dokumentarni postupak služi, dakle, u prvom redu da uveri čitaoca ne samo u autentičnost priče nego i u autentičnost 'dokumenta' koji si mu prezentovao. Bitno je da se postigne uverljivost, iluzija stvarnosti

„Postupak je, uostalom, sličan onome što ga ja primenjujem pri građenju likova o kojima postoje dokumentarne pojedinosti, izvesne biografske činjenice, nedovoljne, a između dva podatka zjapi praznina koju treba popuniti, ispuniti čvrstom materijom mašte; materijom koja će po snazi uverljivosti imati snagu dokumenta. Dokumentarni postupak služi, dakle, u prvom redu da uveri čitaoca ne samo u autentičnost priče nego i u autentičnost 'dokumenta' koji si mu prezentovao. Bitno je da se postigne uverljivost, iluzija stvarnosti.”

U ovoj zbirci kolumni iz Kurira, haotično okupljenih u knjizi koja pretenduje da bude roman, nema ni traga od čvrste materije mašte o kojoj je govorio Danilo Kiš, niti dokumentarne rekonstrukcije. Prisutno je fatalno odsustvo ironične distance i uverljivosti dokumentarnog postupka, jer to i nije bio glavni cilj Svetislava Basare. On se ograničio na nameru da nam prenese poruku o pozadini i glavnim inspiratorima atentata na Zorana Đinđića. To se ogleda u beskrajnom nizu najgrubljih uvreda, najvulgarnijih invektiva, manipulacija činjenicama i događajima, isforsiranih i jalovih diskvalifikacija ljudi za koje je priredio neku vrstu „toplog zeca”, nastojeći da ih prikaže kao glavne zaverenike.

Posebno je osetljivo pitanje (što je očigledno stran pojam Basari) da li ovaj tragični događaj u srpskoj istoriji može biti predmet oštre satire i burleske. Radi se o morbidnoj zloupotrebi, vulgarnoj i trivijalnoj politikantskoj manipulaciji kojom se služi Svetislav Basara u svojim istrajnim nastojanjima da demonstrira isprazan i banalan pokušaj univerzalne demistifikacije srpske politike, istorijske svesti i tradicije.

Ove reči je Koča Popović izgovorio u Dubrovniku, za koji nije nikada rekao da je imao snažnu srpsku zajednicu i izuzetna dostignuća u oblasti kulture. Upravo u vremenima kada je on bio jedan od vodećih funkcionera socijalističke Jugoslavije, u Dubrovniku su istrajno brisani tragovi srpskog postojanja

Jedna od glavnih okosnica ove knjige je neprestano navođenje reči Koče Popovića, koje su postale opšte mesto tzv. građanističke, evroatlantske i liberalno-demokratske opcije: „Bašibozuk, bagra i brabonjci ustali da obnove Dušanovo carstvo. Srbi su samo protiv onoga ko bi hteo da ih makar malo opameti, a oduševljeno kliču svakome ko ih još više zaglupljuje, unazađuje i unesrećuje. Žalosno je što su Srbi u civilizacijskom i kulturnom pogledu ostali na nivou na kome su bili pre sto godina... Bio sam i ostao Srbin, ali nisam bolesna zadribanda i Srbenda.”

Ove reči je Koča Popović izgovorio u Dubrovniku, za koji nije nikada rekao da je imao snažnu srpsku zajednicu i izuzetna dostignuća u oblasti kulture. Upravo u vremenima kada je on bio jedan od vodećih funkcionera socijalističke Jugoslavije, u Dubrovniku su istrajno brisani tragovi srpskog postojanja. Da li je on ikada osećao odgovornost što je srpski narod ostao na tom nivou? Ove reči Koče Popovića (pravi primer toliko prisutnog srpskog samoporicanja) Svetislav Basara neprestano varira, ali primetno izostaje njegova doslednost u postupku demistifikacije. On je ne primenjuje na svog ideološkog gurua, koji je decenijama bio u samom političkom vrhu, ne pokazujući ni naznake građanske hrabrosti u suprotstavljanju Titovoj diktaturi.

Pri tome, Ekselencijo, nismo nikada dobili bilo kakav „aber” šta ste korisno uradili kao ambasador na Kipru za ovaj „poludivlji i zatucani” narod koji sada nastojite da prosvetlite

Druga okosnica ovog tzv. romana je tvrdnja Svetislava Basare da je zavera za ubistvo proizašla iz nespremnosti društva da izađe iz „poludivljaštva” i da je na nepisanom referendumu više od 94,3 odsto glasalo za ubistvo. „Vratimo se na fenomenologiju Đinđićevog masovnog sprovoda, jednu od najodvratnijih manifestacija ovdašnje 'sabornosti u bolu'. Nisam bio na toj sahrani pseudoepskih razmera – bio sam na Kipru.” Tada je verovatno definitivno skinuo opanke kako bi nastavio svetlu tradiciju naših istaknutih književnika u diplomatskoj službi. Verovatno je tu dužnost zaslužio kao čovek velikog diplomatskog iskustva, samo kako se to uklapa u njegova liberalno-demokratska opredeljenja o vladavini meritokratije, ili je to bila obična politička sinekura zaslužnog borca? Pri tome, Ekselencijo, nismo nikada dobili bilo kakav „aber” šta ste korisno uradili kao ambasador na Kipru za ovaj „poludivlji i zatucani” narod koji sada nastojite da prosvetlite.

Sledeći glavne teme svojih kolumni, Basara u ovom „nazovi-romanu” ide korak dalje u negaciji i obesmišljavanju srpske istorije i najuglednijih poslenika kulture na najvulgarniji način. On nudi spasonosnu ideju: „Ako misliš dobro i narodu i sebi – narod moraš staviti pred svršen čin prosvećenog apsolutizma”. Pri tome se, po Basari, mora napisati potpuno nova istorija srpskog naroda, jer se od „istoriografskog govneta pita ne može napraviti”. Ovaj obračun uključuje potpunu dehumanizaciju naših najuglednijih intelektualaca. Počevši od Dobrice Ćosića, što je već sfera patološke opsesije (za Basaru je on „voajer ratnih zločina”), pa do Vojislava Koštunice, Aleksandra Tijanića, Borislava Mihiza, Predraga Palavestre, Čedomira Čupića, Koste Čavoškog, Nikole Miloševića, Borisa Tadića, Emira Kusturice, pa čak i autorki emisije Peščanik. Nije pošteđen ni Slobodan Jovanović, najveće ime naše pravne nauke.

Većina njih je podvrgnuta Basarinom fikcionalnom alhemijskom postupku kako bi se pokazalo da su upravo oni stvarali atmosferu koja je dovela do atentata. To je samo dokaz više književne nekreativnosti i bojovničke ideološke ostrašćenosti, ali i pokazatelj stvaralačke krize.

U drugom delu ovog politikantskog tzv. romana vidimo napuštanje fikcionalnosti i isticanje njegovih političkih favorita koji su lišeni brutalnih napada. Naprotiv, naglašava se herojska uloga njegovog prijatelja Vladimira Bebe Popovića. Za Basaru je on „brzomisleći, informisan, temeljno dokumentovan”. Ima li išta farsičnije nego kada Basara tako svesrdno brani čoveka koji predstavlja oličenje medijskih manipulacija? Pri tome govori o „rent-a-novinarima”, a upravo je on istinski primer kolumnističkog najamnika.

Basara još nije postao savetnik „Visokog mesta”, ali samoproglašeni gospodar Srbije veoma ceni i nagrađuje upravo one koji su spremni da budu nove Amidže na njegovom konaku.

Pored Bebe Popovića, dobili smo i desetine „demokratskih devojaka iz boljih kuća” koje žele Čedomira Jovanovića, „seks-simbola demokratskih promena”. Basara nas nije obavestio kakva je danas sudbina Č. Jovanovića nakon što su on i Popović široko otvorili put dolasku sadašnje vlasti.

Ako nešto suštinski obeležava ovu knjigu, onda je to rečenica S. Beketa: „Gde god smutno vreme ispusti debelo govno, naći ćeš naše rodoljube kako ga četvoronoške njuše”. Ova knjiga je pre verbalna kolonoskopija i gastro-enterološki priručnik nego literatura. Verovatno bi Frojdova psihoanaliza imala šta da kaže o ovoj analnoj fiksaciji S. Basare.

Ovo svakako nije najznačajnije delo novije književnosti, već zbirka skribomanskih tabloidnih kolumni. Basara se javlja kao oživljena prikaza Sime Milosavljevića Amidže, poznatog saradnika kneza Miloša u ruženju i ponižavanju ljudi. Basara još nije postao savetnik „Visokog mesta”, ali samoproglašeni gospodar Srbije veoma ceni i nagrađuje upravo one koji su spremni da budu nove Amidže na njegovom konaku.