Светислав Басара на трагу новог Симе Милосављевића Амиџе

У време промоције тзв. романа С. Басаре „Ђинђић – мемоари с ону стране гроба”, могли смо прочитати маркетиншке најаве овог „фамозног” дела колумнисте Курира, опскурног и злоћудног прорежимског таблоида. У њима се могу наћи оцене да се ради о још једној карневалској слици пропадања Србије; оштра сатира о атентату на Зорана Ђинђића, неисцрпан хумор и хипербола главна су пишчева оружја и у овом роману. Сарказам и ерудиција уз бурлескне хиперболе: аутор „мемоара” кроз синдром атентата извргава руглу двовековне манифестације наопаког српског менталитета, наопаког схватања државе, политике и других видова и модела заједничког друштвеног живота, указујући у кључу на њихове одсудне носиоце.

Басара је, каже се у овим пригодним маркетиншким исказима, Ђинђића описао по свим правилима античке драматургије, као и трагичност лика који се бори против судбине без икаквих шанси. Роман носи и директну поруку о политичкој позадини атентата. Басара енергично одбија да кривицу за трагедију свали на „народ”, јер је то за њега апстракција и идеологија, те сматра да се одговорност мора тражити у конкретним личностима или групама завереника.

Говорећи о овом „врхунском делу”, Иван Миленковић је рекао да је Басара написао једно од најзначајнијих дела новије књижевности и то да кроз деконструкцију језика маестрално огољава нашу стварност и показује нам сопствени кукавичлук. Вељко Лалић, као агилни следбеник „стваралаштва” Басаре и његове либерално-демократске и модернизујуће идеолошке агенде (ма шта то конкретно и смислено значило), даје из броја у број овог листа велики простор овом фамозном колумнисти прорежимског Курира. Он је такође на промоцији овог „капиталног” дела изјавио да „роман оживљава Ђинђића на јединствен начин, подсећајући нас на пропуштену прилику за модернизацију”, а Фахрудин Кладичанин је поентирао да „ова књига емотивно разара читаоца јер немилосрдно раскринкава националне митове и пружа црну слику нашег друштва кроз врхунски политички трилер”.

Често се дешава да они који се тако горљиво позивају на лик и дело Зорана Ђинђића нису прочитали ниједно његово дело или опширнији чланак, осим што се служе истргнутим цитатима као покрићем да су и они следбеници његових политичких идеја и стремљења

Жарко Кораћ је отишао најдаље у неумереној и неприличној глорификацији овог колумнистичког тзв. романа, тврдећи да је Светислав Басара наш „нови Домановић”. С разлогом годинама враћа Ђинђића, посебно у својој последњој књизи, јер је једини скоро схватио до које мере је положај усамљеног Ђинђића сличан оној некој грчкој трагедији, као онај митски јунак кога богови кажњавају јер је људима дао ватру на поклон. „Ђинђић је једини имао храбрости да стварно промени Србију. Увек ми је говорио: 'и други су покушали, желео бих да за разлику од њих у томе успем'”.

Верујем да сам Ђинђић не би пристао на ову врсту оцвале прометејске и пригодничарске митологизације којој прибегава често Жарко Кораћ као ексклузивни чувар Ђинђићевог политичког наслеђа (као нека врста његовог Екермана). Јер оно је много сложеније него што га он у свом једностраном идеолошком кључу демонстрира. Посебно што је у годинама након трагичне погибије Зорана Ђинђића објављено мноштво књига, научних радова и сведочанстава која указују управо на комплексност Ђинђићевог приступа тадашњој политичкој ситуацији и нашој историјској традицији, која се не може данас користити у дневнополитичке сврхе и обрачуне. Често се дешава да они који се тако горљиво позивају на лик и дело Зорана Ђинђића нису прочитали ниједно његово дело или опширнији чланак, осим што се служе истргнутим цитатима као покрићем да су и они следбеници његових политичких идеја и стремљења.

Сам С. Басара нам је представио свој тзв. књижевни (пре свега у овој књизи колумнистички таблоидни) поступак, говорећи да је тек слажући ову књигу успео да схвати политичке идеје и деловање Зорана Ђинђића

Сам С. Басара нам је представио свој тзв. књижевни (пре свега у овој књизи колумнистички таблоидни) поступак, говорећи да је тек слажући ову књигу успео да схвати политичке идеје и деловање Зорана Ђинђића. Да никада није касно за праву спознају, али то свакако не одликује колумнисту С. Басару, јер његова намера је очигледно била да објави политички трилер у коме ће му Зоран Ђинђић послужити искључиво као његов невољни гласноговорник.

„Водио сам рачуна да понешто од оног што је Ђинђић говорио и писао – а то се одлично уклопило у фикционално ткиво приче – верно пренесем и да то означим курзивом или знацима навода, а у свему осталом пуштао сам имагинацији на вољу. Друга 'намера' је да политичким позадинама и сведоцима-сарадницима атентата – који су међу првима покуповали примерке романа – пошаљем следећу поруку: 'ОК фукаро, извукли сте гузице, али ухваћени сте на делу – спуштених гаћа, са пиштољем који се дими у руци'. Ђинђић из романа није реконструкција биографије, него наратор деконструкције једне чемерне историјске свести. Дакле, не блокада, него деконструкција.”

У његовом тумачењу Ђинђић постаје у овом тзв. роману наратор сопствене деконструкције, а она треба да послужи Светиславу Басари само за таргетирање групе завереника (или набијање на стуб срама) које је он у својој фамозној фикционалности претворио у групацију која је организовала удружени злочиначки подухват, који је он у свом тзв. роману до краја раскринкао и показао право лице кукавичке и затуцане Србије која је увек против сваког покушаја модернизације и увођења елементарних принципа цивилизованог начина живота.

Ова књига је ништа друго него скрпљени дериват његових колумни из Курира, што се, и поред свих његових позивања на фикционално тзв. романескно ткиво, јасно препознаје

С. Басари је ипак још увек јасно (без обзира на то што се то са сигурношћу не може рећи) да намера у књижевности, ма колико била добра и племенита, нема никакву естетску и литерарну вредност; слично је са судбином поруке коју писац жели да пошаље. Ако Светислав Басара има неку сувислу поруку, може слободно да је пошаље преко поште, мејлом или писањем његових фамозних колумни у таблоидном прорежимском Куриру, што он свакодневно и приљежно ради. За то му није потребно да пише тзв. роман о атентату на Зорана Ђинђића. Тако је и са универзалним алибијем садржаним у фикционалном ткиву приче (на које се непрестано ослања Светислав Басара као опште место његове све бруталније и вулгарније тзв. књижевне имагинације), које он учестало користи као спасоносну и пригодну могућност за произвољност, политикантску манипулацију, вулгаризацију у покушају да тумачи историјске чињенице. Све то он обилато користи у својим фамозним колумнама, али и у текстовима које пласира као књижевност (што се јасно види и у овом тзв. роману), што она престаје да буде када фикционалност само служи за стварање списка за политички одстрел људи које он стигматизује. Ова књига је ништа друго него скрпљени дериват његових колумни из Курира, што се, и поред свих његових позивања на фикционално тзв. романескно ткиво, јасно препознаје.

Овако коришћен књижевни фикционални поступак с пуно права отвара питање: шта се све данас проглашава и сврстава у роман? Светиславу Басари се мора признати да је ова књига очигледан пример како се од његовог свакодневног најамничког колумнистичког опуса може покушати створити тзв. роман фикционалне и деконструктивне структуре. На ово питање валидности и смисла књижевног поступка и стваралачке суштине литературе својевремено је дао данас важећи и инспиративан одговор Данило Киш, говорећи о свом белетристичком поступку:

Документарни поступак служи, дакле, у првом реду да увери читаоца не само у аутентичност приче него и у аутентичност 'документа' који си му презентовао. Битно је да се постигне уверљивост, илузија стварности

„Поступак је, уосталом, сличан ономе што га ја примењујем при грађењу ликова о којима постоје документарне појединости, извесне биографске чињенице, недовољне, а између два податка зјапи празнина коју треба попунити, испунити чврстом материјом маште; материјом која ће по снази уверљивости имати снагу документа. Документарни поступак служи, дакле, у првом реду да увери читаоца не само у аутентичност приче него и у аутентичност 'документа' који си му презентовао. Битно је да се постигне уверљивост, илузија стварности.”

У овој збирци колумни из Курира, хаотично окупљених у књизи која претендује да буде роман, нема ни трага од чврсте материје маште о којој је говорио Данило Киш, нити документарне реконструкције. Присутно је фатално одсуство ироничне дистанце и уверљивости документарног поступка, јер то и није био главни циљ Светислава Басаре. Он се ограничио на намеру да нам пренесе поруку о позадини и главним инспираторима атентата на Зорана Ђинђића. То се огледа у бескрајном низу најгрубљих увреда, највулгарнијих инвектива, манипулација чињеницама и догађајима, исфорсираних и јалових дисквалификација људи за које је приредио неку врсту „топлог зеца”, настојећи да их прикаже као главне заверенике.

Посебно је осетљиво питање (што је очигледно стран појам Басари) да ли овај трагични догађај у српској историји може бити предмет оштре сатире и бурлеске. Ради се о морбидној злоупотреби, вулгарној и тривијалној политикантској манипулацији којом се служи Светислав Басара у својим истрајним настојањима да демонстрира испразан и баналан покушај универзалне демистификације српске политике, историјске свести и традиције.

Ове речи је Коча Поповић изговорио у Дубровнику, за који није никада рекао да је имао снажну српску заједницу и изузетна достигнућа у области културе. Управо у временима када је он био један од водећих функционера социјалистичке Југославије, у Дубровнику су истрајно брисани трагови српског постојања

Једна од главних окосница ове књиге је непрестано навођење речи Коче Поповића, које су постале опште место тзв. грађанистичке, евроатлантске и либерално-демократске опције: „Башибозук, багра и брабоњци устали да обнове Душаново царство. Срби су само против онога ко би хтео да их макар мало опамети, а одушевљено кличу свакоме ко их још више заглупљује, уназађује и унесрећује. Жалосно је што су Срби у цивилизацијском и културном погледу остали на нивоу на коме су били пре сто година... Био сам и остао Србин, али нисам болесна задрибанда и Србенда.”

Ове речи је Коча Поповић изговорио у Дубровнику, за који није никада рекао да је имао снажну српску заједницу и изузетна достигнућа у области културе. Управо у временима када је он био један од водећих функционера социјалистичке Југославије, у Дубровнику су истрајно брисани трагови српског постојања. Да ли је он икада осећао одговорност што је српски народ остао на том нивоу? Ове речи Коче Поповића (прави пример толико присутног српског самопорицања) Светислав Басара непрестано варира, али приметно изостаје његова доследност у поступку демистификације. Он је не примењује на свог идеолошког гуруа, који је деценијама био у самом политичком врху, не показујући ни назнаке грађанске храбрости у супротстављању Титовој диктатури.

При томе, Екселенцијо, нисмо никада добили било какав „абер” шта сте корисно урадили као амбасадор на Кипру за овај „полудивљи и затуцани” народ који сада настојите да просветлите

Друга окосница овог тзв. романа је тврдња Светислава Басаре да је завера за убиство произашла из неспремности друштва да изађе из „полудивљаштва” и да је на неписаном референдуму више од 94,3 одсто гласало за убиство. „Вратимо се на феноменологију Ђинђићевог масовног спровода, једну од најодвратнијих манифестација овдашње 'саборности у болу'. Нисам био на тој сахрани псеудоепских размера – био сам на Кипру.” Тада је вероватно дефинитивно скинуо опанке како би наставио светлу традицију наших истакнутих књижевника у дипломатској служби. Вероватно је ту дужност заслужио као човек великог дипломатског искуства, само како се то уклапа у његова либерално-демократска опредељења о владавини меритократије, или је то била обична политичка синекура заслужног борца? При томе, Екселенцијо, нисмо никада добили било какав „абер” шта сте корисно урадили као амбасадор на Кипру за овај „полудивљи и затуцани” народ који сада настојите да просветлите.

Следећи главне теме својих колумни, Басара у овом „назови-роману” иде корак даље у негацији и обесмишљавању српске историје и најугледнијих посленика културе на највулгарнији начин. Он нуди спасоносну идеју: „Ако мислиш добро и народу и себи – народ мораш ставити пред свршен чин просвећеног апсолутизма”. При томе се, по Басари, мора написати потпуно нова историја српског народа, јер се од „историографског говнета пита не може направити”. Овај обрачун укључује потпуну дехуманизацију наших најугледнијих интелектуалаца. Почевши од Добрице Ћосића, што је већ сфера патолошке опсесије (за Басару је он „воајер ратних злочина”), па до Војислава Коштунице, Александра Тијанића, Борислава Михиза, Предрага Палавестре, Чедомира Чупића, Косте Чавошког, Николе Милошевића, Бориса Тадића, Емира Кустурице, па чак и ауторки емисије Пешчаник. Није поштеђен ни Слободан Јовановић, највеће име наше правне науке.

Већина њих је подвргнута Басарином фикционалном алхемијском поступку како би се показало да су управо они стварали атмосферу која је довела до атентата. То је само доказ више књижевне некреативности и бојовничке идеолошке острашћености, али и показатељ стваралачке кризе.

У другом делу овог политикантског тзв. романа видимо напуштање фикционалности и истицање његових политичких фаворита који су лишени бруталних напада. Напротив, наглашава се херојска улога његовог пријатеља Владимира Бебе Поповића. За Басару је он „брзомислећи, информисан, темељно документован”. Има ли ишта фарсичније него када Басара тако свесрдно брани човека који представља оличење медијских манипулација? При томе говори о „рент-а-новинарима”, а управо је он истински пример колумнистичког најамника.

Басара још није постао саветник „Високог места”, али самопроглашени господар Србије веома цени и награђује управо оне који су спремни да буду нове Амиџе на његовом конаку.

Поред Бебе Поповића, добили смо и десетине „демократских девојака из бољих кућа” које желе Чедомира Јовановића, „секс-симбола демократских промена”. Басара нас није обавестио каква је данас судбина Ч. Јовановића након што су он и Поповић широко отворили пут доласку садашње власти.

Ако нешто суштински обележава ову књигу, онда је то реченица С. Бекета: „Где год смутно време испусти дебело говно, наћи ћеш наше родољубе како га четвороношке њуше”. Ова књига је пре вербална колоноскопија и гастро-ентеролошки приручник него литература. Вероватно би Фројдова психоанализа имала шта да каже о овој аналној фиксацији С. Басаре.

Ово свакако није најзначајније дело новије књижевности, већ збирка скрибоманских таблоидних колумни. Басара се јавља као оживљена приказа Симе Милосављевића Амиџе, познатог сарадника кнеза Милоша у ружењу и понижавању људи. Басара још није постао саветник „Високог места”, али самопроглашени господар Србије веома цени и награђује управо оне који су спремни да буду нове Амиџе на његовом конаку.