Srpsko-kosovski „Sporazum o pravosuđu“ od 9. februara 2015. kao jedna važna kockica u mozaiku predaje Kosmeta

Srpsko-kosovski „Sporazum o dijalogu i pravosuđu“ (9.2.2015), jedan je od političkih derivata Prvog briselskog sporazuma (2013). Njime smo se, indirektno, odrekli pravosudne nadležnosti, jurisdikcije, u našoj južnoj pokrajini („Pravo Kosova će se primenjivati u pravosudnim institucijama (...), član 1, https://dialogue-info.com/justice/ ). Međutim, s vremena na vreme – više kao čin odmazde i izliva srpstva za opijene mase, a zapravo u svrhu lažno patriotskog reklamerstva – srpski graničari uhapse nekog kosovskog Albanca zbog ratnog zločina (učešća u pobuni) počinjenog na Kosovu i Metohiji. Država ih hapsi i „pokazuje zube“, dok utamničeni, pre i nego što se naviknu na ćeliju, potom bivaju pušteni. A onda po prirodi stvari, neke druge vesti već stižu, ne bi li pokrile igrokaz „carske golotinje“.

EU, ka kojoj nam vlast teži, objavila da Srbija „hapšenjem i krivičnim gonjenjem državljanina Kosova krši obaveze iz Sporazuma o dijalogu i pravosuđu iz 2015. godine“ jer se „Srbija obavezala da neće pokretati krivične istrage niti krivično gonjenje za navodne zločine počinjene na Kosovu, osim ako to ne zatraže kosovske vlasti“ (ovo u Sporazumu nisam našao, možda se potpisnik, A. Vučić, obavezao usmeno) zbog toga što je takvo gonjenje u nadležnosti „kosovskih institucija“

Povodom poslednjeg slučaja takvog privođenja pravdi („u jutarnjim satima 5. februara, na graničnom prelazu Batrovci uhapšen je bivši pripadnik OVK, M. L. iz Peći“) upravo je vlada EU, ka kojoj nam vlast teži, objavila da Srbija „hapšenjem i krivičnim gonjenjem državljanina Kosova krši obaveze iz Sporazuma o dijalogu i pravosuđu iz 2015. godine“ jer se „Srbija obavezala da neće pokretati krivične istrage niti krivično gonjenje za navodne zločine počinjene na Kosovu, osim ako to ne zatraže kosovske vlasti“ (ovo u Sporazumu nisam našao, možda se potpisnik, A. Vučić, obavezao usmeno) zbog toga što je takvo gonjenje u nadležnosti „kosovskih institucija“.

Ako se u budućem sudskom postupku (ukoliko uopšte otpočne) dokaže tačnom tvrdnja policijskog ministra (I. Dačić) da je M. L. „kao pripadnik grupe kojom je komandovao Ramuš Haradinaj učestvovao u otmici i masakriranju policijskih službenika“, strašno je zapitati se kako je potpisnik uopšte smeo da prihvatanjem navedenog sporazuma pogazi naš ustav odrekavši se nadležnosti sudova Srbije da sude za ovakva najteža krivična dela. To dalje znači da je prihvatanje Sporazuma ništa manje do čin veleizdaje kojom se višekratno krši Ustav Srbije, počev od preambule i načela o suverenosti i vladavini prava (čl. 2 i 3) do odredbe o jedinstvenoj sudskoj vlasti na teritoriji Srbije i drugih ustavnih normi o pravosuđu i suđenju. Ostajanjem pri Sporazumu, veleizdaja poprima karakter trajnosti.

To dalje znači da je prihvatanje Sporazuma ništa manje do čin veleizdaje kojom se višekratno krši Ustav Srbije, počev od preambule i načela o suverenosti i vladavini prava (čl. 2 i 3) do odredbe o jedinstvenoj sudskoj vlasti na teritoriji Srbije i drugih ustavnih normi o pravosuđu i suđenju

Ovaj slučaj može dodatno da uruši ugled države Srbije, ukaljan samim prihvatanjem neustavnog Sporazuma (ko spolja može da ceni kršenje i kršitelja sopstvenog ustava? Niko dobronameran, pa se odgovor da li je EU takva prema našem ustavu, nameće sam). Aktivnosti koje slede dovešće nas u još neugledniju situaciju. Ako nastavimo sa postupkom protiv uhapšenog, povređujemo Sporazum iz 2015. godine, kaže EU. Ali, samo neozbiljna država može da dopusti sebi da prihvati međunarodne obaveze pa ih potom ne sprovodi, na šta se EU s pravom ljuti. To se nadovezuje na prethodno činjenje jer samo sasvim neozbiljna država može sebi da dopusti da prihvati međunarodne akte kojima krši svoj ustav. Doduše, na ovo se, u našem slučaju, EU ne ljuti.

Svakako najgore po narušeni ugled države je da sada ako već, u konkretnom slučaju, nismo primenili neustavni Sporazum (ne raskidajući ga) ipak prihvatimo kritiku EU, odustanemo od krivičnog gonjenja i vratimo se tom sporazumu, kao da ništa nije ni bilo. EU bi to pozdravila, možda i uz opasku da se tako šta više ne ponavlja, a mi bismo ostali u tmini ustavokršiteljstva, sami sa svojom savešću i jednim zaprljanim nevažećim papirom, u šta naš najviši zakon iznova pretvaramo.