SNS i DS - sve isto, a možda i gore

U maniru odgovora ''Zato'' na pitanje ''Zašto?'', SNS nastavlja da odgovara na kritike opozicije. Stranka koja je u vlasti od polovine 2012. godine i dalje nalazi sva opravdanja za aktuelne probleme u grehovima prethodnika.

Mnogo su isti

Zadatak opozicije je da kritikuje. Igrom slučaja, sadašnja opozicija je Demokratska stranka koja je bila stožerna stranka vlasti od 2008. do 2012. U tom periodu, Srbija je finansijski i socijalno unazađena, a zapošljavanje partijskih kadrova, nepotizam, dogovorna ekonomija i ostale maligne pojave, i inače tipične za srpsku tranziciju, dostigle su svojevrsnu kulminaciju. I zato je, pored ostalog, DS izgubila izbore. Ono što je nejasno je: zbog čega najveća stranka sadašnje vlasti radi skoro sve isto kao njeni prethodnici, a na opravdane kritike i pitanja koje im, gle ironije, upućuju prethodnici, odgovaraju u stilu ''a šta ste vi radili''. Iz tog kruga nema izlaska, posebno ne izlaska kao pobednika. Naprotiv, vidi se nešto što je osnovni argument ovog teksta: velika sličnost dve stranke.

''Ratovi saopštenjima'' dve stranke počeli su još pre izbora 2012. SNS je u tom periodu optuživala Demokratsku stranku da je uništila srpsku ekonomiju, upitavši gde je 200.000 obećanih radnih mesta[1]. Na kritike iz Demokratske stranke, SNS kao po pravilu odgovara da "političke lekcije ne bi trebalo da dele oni koji su bukvalno razorili zemlju, iza kojih je ostala najveća stopa nezaposlenosti i siromaštva u Evropi, koji su upropastili ugledne firme i dozvolili kriminalu i korupciji da se razmahne i kao hobotnica obuhvati sve sfere društva"[2]. Ovako je bilo krajem 2012, a stanje je i do danas nepromenjeno. Naprednjaci su nikada jači, demokrate nikada slabije, a argumentacija prvih je ostala ista.

Sve optužbe SNS na račun DS i vlasti Mirka Cvetkovića, od odnosa prema institucijama, odnosa prema kritici, promašene ekonomske politike, rasprodaje i uništavanja preduzeća, sklapanja tajnih i štetnih ugovora, partijskog zapošljavanja, mogu komotno da budu upotrebljene danas protiv aktuelne vlade. Naprednjaci čine sve ono zbog čega su svojevremeno oštro kritikovali demokrate.

SNS je svojevremeno oštro kritikovala Demokratsku stranku zbog podrivanja institucija sistema. Vučić je tada, uoči izbora 2012, kao zamenik predsednika SNS, rekao da "svaka institucija u Srbiji posle sprovedenog Tadićevog nasilja pripada isključivo partijskim interesima, oligarsima, tajkunima i kriminalcima koji su vezani za Tadića i DS. Takvo stanje je u javnim preduzećima, Ustavnom sudu, lažnim, navodno nezavisnim, agencijama za borbu protiv korupcije i savetima radiodifuznih agencija"[3]. Takođe je rekao da je Tadić ''bog koji je zabranio da se o njemu nešto kaže u Srbiji''. Ipak, dve godine nakon ovoga, možemo reći da su državne institucije sistematski zloupotrebljene, da ne postoji ni privid nezavisnosti, da se zbog sumnjivih poslova suspenduje legislativa zemlje, ignoriše najviši konstitutivni akt, menjaju studije i pravilnici, jedan čovek inauguriše u novog Luja XIV koji o najvećem broju stvari sam odlučuje, a uglavnom ni u čemu nije stručan, čak ni ovlašćen.

Struka je sistematski zanemarena, odnos prema kritici je katastrofalan. Tajkuni, zbog čije bliskosti sa vlašću DS beše žestoko kritikovana, sada dobijaju priliku da vode javna preduzeća. Nijedna stranka nije uspela da u tako kratko vremenskom periodu zaposli preko 120.000 svojih ljudi po javnim preduzećima i formira odrede plaćenih aktivista da preko interneta troluju i loše ocenjuju tekstove koji su kritički intonirani prema njihovom šefu. To čak ni DS nije radila. Popularnost aktuelnog premijera obrnuto je proporcionalna jačini države. On se pita umesto institucija. Baš kao što je i Tadić sa mesta predsednika najavljivao šta će se raditi na sednici vlade. Kršenje Ustava ove države Tadić je pretvorio u rutinsku svakodnevnu praksu, a Vučić ju je usavršio konkretnim tajnim dilovima, daleko od očiju javnosti.

Toliko nedoslednosti i kontradiktornosti u delovanju jedne stranke nije viđeno do pojave Srpske napredne stranke. Veliki broj primera pokazuje nam da su predstavnici ove stranke, na čelu sa njenim predsednikom, teškim optužbama kvalifikovali pojedine poslove i praksu prethodnika, da bi zatim, dolaskom na vlast, nastavili sa poslovima i praksom prethodnika. Kada je vlada Mirka Cvetkovića nagovestila prodaju ''Telekoma'', Aleksandar Vučić je u ime SNS naveo da je ''neozbiljna vlast koja ne zna kako da pokriva rupe koje je sama stvorila u budžetu i parabudžetskom sektoru'' i da je ''suštinski problem nepostojanje privredne strategije i princip vlasti da krčmi ono što su prethodne generacije sticale''[4]. Mogli bismo se složiti sa ovom ocenom, samo da isti Vučić četiri godine kasnije, u ekspozeu mandatara za sastav nove Vlade, nije izjavio da će država ''morati da proda Telekom''[5].

Bus-plus

Demokratska stranka nalazila se mesecima na meti SNS po pitanju ugovora GSP sa firmom Apeks koja je uvela sistem Bus plus. SNS je početkom februara 2012. ocenila da je uvođenje Bus plus sistema za naplatu karata u gradskom prevozu ''poniženje i otimanje novca od građana''[6]. I ne samo to: SNS je optužila Đilasa, tada Gradonačelnika Beograda, da ''njegova politika gradski prevoz vraća u 20. vek'' i da je ''svakom građaninu Beograda jasno da je uvođenje Bus-Plus sistema promašen projekat, da je gradski prevoz svakim danom sve lošiji, a da nova zaduživanja vode u bankrot''[7]. Takođe, navedeno je da je ''Bus plus samo jedan primer 'muljanja' vlasti''[8]. Nakon perioda korišćenja ovog sistema, da se zaključiti da su bili u pravu: broj prodatih karata u prevozu je opao, građani su organizovali brojne proteste protiv privatne kompanije, organizuju se tribine na kojima se savetuje građanima ''kako otkačiti kontrolora'', neretki su incidenti između putnika i kontrolora itd.

Međutim, ako je sve tako, zbog čega i danas postoji Bus plus?[9] Gde su sada optužbe za kriminal i korupciju? Zbog čega su cene karata iste kao za vreme zloglasne DS vlasti? Zbog čega je dramatično opala prodaja karata u odnosu na isti period 2013. godine?[10] Ne samo da je stari sistem očuvan, već je u ''pomoć'' privatnoj firmi sada priskočila i komunalna policija[11]. Dragan Đilas izgubio je izbore zahvaljujući netransparentnom radu, tajnim ugovorima i lošem rukovođenju gradom. Šta su Beograđani dobili sa novom vlašću? Isto to. I gore.

NIS i Fijat

Praksa sklapanja tajnih ugovora započeta je za vreme Vojislava Koštunice, kada su postavljeni temelji (potpisan međudržavni sporazum) kasnijem potpisivanju ugovora za prodaju NIS. Naša industrija i država trpe permanentnu štetu činjenicom da uvozimo gas koji po karakteristikama ne odgovara našim fabrikama, recimo Petrohemiji, a naša nalazišta nafte i gasa smo prodali ''u paketu'' za realno nisku cenu. Nijedna srpska vlast posle 2000. nije vodila računa prvenstveno o srpskim državnim interesima, već najpre o interesima stranaca. Kada je vlada Mirka Cvetkovića sklopila ugovor sa Fijatom, reakcije su bile podeljene: vlast je euforično najavljivala oporavak cele privrede i zemlje, a opozicija je bila skeptična. Tadašnja potpredsednica SNS Jorgovanka Tabaković konstatovala je tokom diskusije u Parlamentu 2011. godine ''da još niko ne zna koliko Srbiju košta ugovor sa Fijatom''. Takođe, naglasila je da Ministarstvo finansija mora u skladu sa zakonom o kontroli državne pomoći da izračuna i pokaže građanima kako i koliko se subvencioniše strani investitor[12]. Iako je više puta najavljivao da će ugovor sa Fijatom biti pokazan, Vučić je u Parlamentu, tokom ekspozea, stavio tačku na ovaj slučaj: ''Što se tiče Fijata na žalost taj ugovor neće biti pokazan...To je ugovor na koji je država Srbija potrošila najviše novca i da smo ga kojim slučajem mi potpisali bili bismo optuženi za najveći kriminal''[13].

Vlast čiji je deo bila DS na zahtev Saveta za borbu protiv korupcije ''objavila'' je svojevremeno ugovor između države i Fijata. Ceo ugovor koji je stigao na adresu Saveta za borbu protiv korupcije bio je zatamljen, a tadašnji predsednik Srbije Tadić rekao je da je to urađeno ''na zahtev investitora''[14]. Logično, taj potez je bio okarakterisan kao cinizam i bahatost vlasti[15]. Ista stranka tri godine kasnije traži da se obelodane tajni ugovori i predstavlja se tobože kao stranka koja mari za interese građanstva[16]. To je druga strana iste medalje. Dok su bili na vlasti, ponašali su se potpuno identično kao sadašnja vlast, koju sada kritikuju, formalno gledajući sa pravom, ali licemerno, jer oni nisu dali dobar primer, naprotiv. Sa druge strane, SNS koja je kritikovala DS svojevremeno zbog ovakvog načina sklapanja poslova, nastavila je da radi u istom maniru, sa podjednakom dozom arogancije i paklenim optužbama protiv onih koji pokrenu ''nezgodna pitanja''.

Na osnovu nezvaničnih informacija, na koje smo upućeni, jer zvanične nemamo, saznajemo da postoji izveštaj o poslovalju Fijata u Srbiji koji je napravila nezavisna revizorska firma Ernst&Young. Taj izvještaj je procureo u javnost i otkrio zastrašujuće i ponižavajuće, za Srbiju katastrofalne uslove ugovora koji je potpisan sa Fijatom! Izveštaj na 38 strana pokazuje da je ukupan poslovni prihod za 2012. bio 40.8 milijardi dinara, ali su ukupni poslovni rashodi 45,7 milijardi dinara, tako da je operativni gubitak u jednoj godini bio – 4.9 milijardi dinara, odnosno po tada važećem kursu oko 43 miliona evra. Kako je poslovni gubitak i u prethodnoj 2011. godini iznosio 54.5 miliona evra, ispada da je zajednička firma Srbije i Fijata u prve dve godine ostvarila čisti gubitak od okruglo sto miliona evra[17].

Dakle, ne čudi zašto smo dobili knjigu od 100 zatamnjenih strana i zašto je aktuelni premijer rekao u ekspozeu šta je rekao. Ne čudi na kraju krajeva ni to što DS sada traži da se obelodane ugovori, to je posao opozicije, a moral nije integralni deo srpske političke scene. Ono što istinski jedino čudi i zabrinjava jeste: zašto je aktuelna vlast nastavila da radi sve što su radile demokrate?

JAT, Etihad, Vojvodina...

Ugovori sa ''Arapima'' su nastavak načina zaključivanja ugovora kakvi su sklopljeni u slučaju US Stila, NIS, Fijata. Još jednom se mora napomenuti da je svaka vlada od početka 2000. kršila domaće zakone u korist stranih investitora. Ako su oni tražili da se ugovor ne objavi, vlast će svesno i spremno suspendovati domaću legislativu. Tajnim ugovorima krčmi se imovina i novac poreskih obveznika i sprečava kritička ocena valjanosti ugovora i prikrivaju se provizija i drugi vidovi korupcije. Ugovor sa Etihadom je potpisala aktuelna vlast. I kao i prethodnici, perjanice ove vlasti su negirale pravo javnosti da vide šta piše u spornom ugovoru pod neverovatnim izgovorima, iako su ranije kritikovale vlast zbog takvog ophođenja prema legitimnim zahtevima[18]. Da Vlada Srbije poštuje zakone Srbije, tajnost ugovora momentalno bi bila ukinuta. Prema istraživanju Balkanske istraživačke mreže, ugovor kojim se naš premijer ''ponosi'' nije ništa manje štetan u odnosu na ugovor sa Fijatom.

Da bi Srbija zadržala većinski udeo u kompaniji Er Srbija (51%), u 2013. godini bila je u obavezi da uloži preko 90 miliona dolara, dok ''Etihad'' za manjinski udeo (49%) mora da plati 40 miliona dolara. Tih 40 miliona dolara nije ulog, već je reč o zajmu. Dakle, kompanija ''Etihad'' nije uložila 40 miliona dolara, već je taj iznos pozajmila ''domaćoj'' kompaniji. Pored toga, u periodu od 2014-2016. Srbija se obavezala na investiciju od 326 miliona dolara i obezbeđivanje mnogih drugih pogodnosti poput povlašćene cene kerozina i besplatne hangare, a partner iz UAE na investiciju ''do 60 miliona dolara''. Isto pitanje se postavlja oko najavljene prodaje zemlje, što je najdirektnije kršenje Ustava. Da li postoji ikakva razlika u štetnosti potpisanih ugovora? U transparentnosti njihovih donošenja? Ne postoji. Mi nemamo načina da utvrdimo da li je novac poreskih obveznika mogao biti upotrebljen na bolji način i da li je državna imovina prodata pod najpovoljnijim okolnostima. Slično periodu prethodne vlasti, prinuđeni smo da se koristimo sekundarnim izvorima.

Tadić je komentarisao odluke vlade, najavljivao smene ministara, ugovore sa investitorima. Zadržavši svojevremeno ulogu predsednika države i predsednika stranke, on je preko stranačke funkcije postavljao ministre i premijera. Uspostavivši partijsku vlast, DS je, kao glavna stranka tadašnje vlasti, omalovažila sve institucije, pre svega Narodnu Skupštinu. Danas, imamo kabinet predsednika Vlade koji ugovara tajne poslove nikome ne polažući račune. Premijera koji sa te pozicije, suprotno zakonima i srpskom ustavu, želi da bude Koordinator sprovođenja strategije protiv korupcije.Kada se sklapao ugovor sa Etihadom, kabinet, tada, Prvog potpredsednika Vlade pojavio se kao ''davalac državne pomoći'', iako po Zakonu o kontroli državne pomoći, davalac može biti samo pravno lice, što ova kancelarija nije. Zakulisne radnje predstavljaju lajtmotiv oba nastupa, oba mentaliteta i shvatanja i rešavanja problema.

Odgovori jedne strane na pitanja druge strane često su ekstremni i iz njih se ne može nazreti nikakva demokratska rasprava, karakteristična za demokratska društva. Kada je tadašnja ministarka energetike Mihajlović rekla da je u Vojvodini najviša stopa nezaposlenosti radnog stanovništva[19], što nije do kraja tačno, premda jeste neuobičajeno visoka, premijer pokrajinske vlade odgovorio je da ''Vlada hoće da uništi Vojvodinu''[20]. Kada demokrate, zanemarimo njihovu vladavinu, ukažu da SNS nije ispunila predizborna obećanja, iz SNS stiže saopštenje koje ne odgovara na optužbe, već odgovara konstatacijom da je ''DS opsednuta SNS''[21]. Na pitanja DS o tajnim ugovorima, SNS odgovara pitanjem ''Ko štiti kriminalca Pajtića?''[22] To nije odgovor na pitanje! To je izvrtanje teza. DS nije dala dobar primer i zato je izgubila na izborima. Umesto da položi račune javnosti, na čemu je insistirala dok je bila u opoziciji, SNS instistira na održanju DS u položaju svojevrsnog nosioca kompleksa niže vrednosti, a zapravo ne nudi novi model ponašanja. DS više nije u vlasti. Već treću godinu zaredom.

Od jednog do drugog ''rata saopštenjima'', obe stranke, DS i SNS, karakteriše ista politika. Ekonomska. Socijalna. Politika sklapanja štetnih ugovora i gaženja zakona i ustava. Karakteriše ih ista uzurpacija institucija i kult ličnosti. Politika koja stavlja partijske iznad državnih interesa. Odsustvo vizije budućnosti, pameti i morala. Pa neka ''ratuju'' koliko hoće.