Slučaj „NIS“ - pravne i moralne zamke kolonijalnog životarenja

Sama najava preuzimanja upravljačkih prava u Naftnoj industriji Srbije, izazvala je veliku pažnju uniženog srpskog društva.

Presedan u najavi može se posmatrati na nekoliko problemskih polja. Na prvom mestu je moralni aspekt koji predstavlja praktično uvođenje sankcija Ruskoj federaciji i narušavanje ne samo privrednih, već i istorijskih odnosa između dva naroda. Upravo na tom mestu vidljiv je i proces promene paradigme. Nova paradigma ima za cilj da ukine istorijski odnos prema prijateljima i neprijateljima, zasnovan na iskustvu i svesti i realizaciju tuđinskih geopolitičkih planova.

U istoriji svakog naroda postoje „definišući trenuci“. To su one prilike u kojima jedan narod kroz nepristajanje na nametnuta rešenja opravdava ne samo svoj opstanak na istorijskoj sceni, već i dokazuje i potvrđuje pravo na trajanje. Ovakav opstanak svakako podrazumeva izvesnu žrtvu ili podvig, ali kao takav čini sastavni deo moralne vertikale trajanja jedne zajednice.

Pristankom na „solidarnost“ sa američkim sankcijama Ruskoj federaciji (NBS već najavljuje obustavu platnog prometa), Srbija sebe gura na marginu budućih događaja koji se nadziru iza horizonta. U vreme „Krimskog rata“, tada još uvek nesuverena i neslobodna Srbija izabrala je put neutralnosti. Srbi XIX veka su znali da je neutralnost dokaz nezavisnosti. Danas se Srbija otvoreno svrstava na stranu neprijatelja Rusije i to u trenutku kada se rat u Ukrajini bliži kraju. Srpski narod u svom trajanju mora biti dosledan - i prema prijateljima i prema neprijateljima. Vrhunac moralne posrnulosti predstavlja činjenica da u isto vreme kada se od Ruske Federacije oduzima NIS, drugoj strani se poklanja jedan od simbola definišućih trenutaka.                       

Međutim, proces preuzimanja protivan je pravnom poretku Srbije. Važno je ukazati na pravni aspekt problema koji je izazvan najavama o „preuzimanju vršenja vlasničkih prava, uz nadoknadu“.

Jedan od suštinskih principa svakog organizovanog društva – države posebno, predstavlja nedodirljivost i zaštita imovine. Ustav Srbije u članu 58. kao osnovno načelo utvrđuje pravo na imovinu i nesmetano uživanje imovine. U članu 16. i članu 194. stav 3. Ustav, jasno utvrđuje preimućstvo međunarodnih ugovora i opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava nad unutrašnjim pravnim poretkom. U tom smislu supstancijalni izvor prava, predstavlja član 1. dodatnog Protokola 1 uz Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda: „Svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava”.

Pristankom na „solidarnost“ sa američkim sankcijama Ruskoj federaciji (NBS već najavljuje obustavu platnog prometa), Srbija sebe gura na marginu budućih događaja koji se nadziru iza horizonta. U vreme „Krimskog rata“, tada još uvek nesuverena i neslobodna Srbija izabrala je put neutralnosti. Danas se Srbija otvoreno svrstava na stranu neprijatelja Rusije i to u trenutku kada se rat u Ukrajini bliži kraju

Suština Protokola 1 ogleda se u nameri da se zaštite imovinska prava odnosno titulari imovinskih prava od bilo kakvog uznemiravanja. Navedeno se odnosi na pravo na zaštitu od državnog mešanja u mirno uživanje imovine. Kada je reč o samom pravu na mešanju države u mirno uživanje imovine, ono je nesporno, ali sa brojnim ograničenjima. Na osnovu teksta Protokola 1 uz Konvenciju, u pravnoj teoriji i sudskoj praksi, u savremenom međunarodnom pravu iskristalisalo se nekoliko uslova koji moraju kumulativno biti ispunjeni kako bi se došlo do modela dozvoljenog državnog mešanja. To su: zakonitost, javni interes, legitimni cilj – neophodnost državnog mešanja, opšta načela međunarodnog prava, regulisanje korišćenja imovine u skladu sa opštim interesom i naplata poreza ili drugih dažbina ili kazni.

Mešanje države u mirno uživanje imovinskih prava najpre mora da bude zakonito. Iz navedenog proizilazi da svako mešanje mora imati svoj osnov u zakonodavstvu Republike Srbije. Međutim, princip zakonitosti se ne iscrpljuje na nivou formalnog određivanja izvora prava. Zakon mora imati svojstvo saglasnosti sa načelom vladavine prava. Ilustrativna je praksa MSLjP koji je u predmetu Karbonara i Ventura protiv Italije zauzeo stanovište koje se zasniva na zahtevu da „konkretna zakonska osnova na koju se država poziva mora biti pristupačna, precizna i predvidiva”[1]. Javni interes predstavlja osnovnu postavku za bilo kakav oblik uplitanja države u mirno uživanje prava svojine. U tom smislu je i pravo na ograničenje iz člana 58. Ustava Srbije uslovljeno javnim interesom utvrđenim na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Upravo se kroz koncept javnog interesa prepliću svi ostali elementi koji mešanje države u mirno uživanje prava svojine od strane države čine dozvoljenim. Suštinsko pitanje predstavlja postojanje javnog interesa u konkretnom slučaju. Štaviše, kompleksnost „nacionalizacije NIS-a“ (kolokvijalno predstavljeno kao „preuzimanje upravljanja kompanijom“) druge odnose između dve države kao što su to snabdevanje gasom ili međudržavni sporazumi, pa i istorijski odnosi između dve države ozbiljno dovodi u pitanje. Takođe, javni interes ne može da bude zasnovan na geopolitičkim razmiricama ili političkim dogovorima sa jednom od strana u sukobu. Ustav RS u članu 58. stav 3 jasno utvrđuje „postojanje javnog interesa koji se utvrđuje zakonom“. Takav Zakon bi bio u suprotnosti sa Sporazumom o saradnji u oblasti naftne i gasne industrije od 25. januara 2008.godine, međunarodnim ugovorom između Ruske federacije i Republike Srbije o prodaji i kupovini akcija „NIS“ AD iz 2008.godine, Sporazumu o slobodnoj trgovini, kao i Zakonu o stimulisanju i uzajamnoj zaštiti ulaganja zaključen između SRJ i RF.

Zaista banalno zvuči sama mogućnost da Srbija svoj javni interes (i formalno) pretvori u otimanje imovine Ruskoj federaciji i suspenziju brojnih političkih, privrednih i kulturnih odnosa dve države

Okosnica ovog kriterijuma ogleda se u pretpostavci da javni interes mora služiti legitimnom cilju. Kako bi izgledalo određenje „javnog interesa“ u slučaju NIS-a? Da li se javni interes može pronaći u sankcijama koje SAD ili EU uvode ruskim privrednim subjektima? Sama pomisao da se javni interes utvrđuje narušenim međunarodnim odnosima između drugih država deluje zaista groteskno, posebno u sveukupnosti međusobnih odnosa između Ruske federacije i Republike Srbije. Zaista banalno zvuči sama mogućnost da Srbija svoj javni interes (i formalno) pretvori u otimanje imovine Ruskoj federaciji i suspenziju brojnih političkih, privrednih i kulturnih odnosa dve države.

U odnosu na princip zakonitosti, princip legitimnog cilja se postavlja kao jednako važan princip. Legitimni cilj je u vezi sa javnim interesom i proističe iz člana 1 Protokola uz Konvenciju da „Niko ne može biti lišen svoje imovine osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava. Imajući u vidu restriktivan karakter prava na državno mešanje u imovinska prava u svetlu Ustava Srbije, kao i jurisprudencije međunarodnog prava, jasno je da se svako mešanje u prava svojine fizičkih i pravnih lica od strane države mora odvijati u odnosu javni poredak – legitiman cilj. Ovaj odnos je suština uslova zakonitosti. Sa aspekta uspostavljenih standarda u jurisprudenciji međunarodnog prava, na državi je uvek teret dokazivanja da je mešanje države opravdano. Sudska praksa ovo dokazuje kroz tri testa: da li je mešanje težilo legitimnom cilju, da li je bilo „propisano zakonom” i da li je bilo „neophodno u demokratskom društvu”. Znači, mora se dokazati da je sveukupna situacija obuhvaćena jednim od propisanih državnih interesa. Ti priznati interesi su „interesi javne bezbednosti”, zaštite javnog reda, zdravlja ili morala ili zaštita prava i sloboda drugih, i tumači se da su po svojoj formulaciji uži od bilo kakvog političkog interesa.

Sporazum o saradnji u oblasti naftne i gasne industrije od 25 januara 2008, jasno i sveobuhvatno određuje polje na kome se odvija saradnja između dve države. Često se prenebregava činjenica da se ovaj sporazum (prodaja NIS-a je tek deo ovog sveobuhvatnog sporazuma) odnosi i na izgradnju podzemnog skladišta gasa „Banatski Dvor“, rekonstrukciju i modernizaciju kompleksa „NIS“, ali i na izgradnju magistralnog sistema gasovoda. Od posebnog je značaja činjenica da ovaj sporazum podleže primeni Bečke konvencije o ugovornom pravu iz 1969.godine

Direktna posledica javnog interesa i principa legitimnog cilja je i načelo srazmernosti. Pri tom, načelo srazmernosti pojavljuje se kao novi nivo procene opravdanosti državnog mešanja u slučaju oduzimanja ili ograničenja imovine. Suština ovog načela ogleda se u utvrđivanju pravične ravnoteže između opšteg interesa zajednice i očuvanja interesa titulara prava svojine. Na princip srazmernosti nadovezuje se i princip ravnoteže, koji se određuje kao procena „da li je prilikom mešanja u pravo na neometano uživanje imovine uspostavljena pravična ravnoteža između ošteg interesa zajednice, sa jedne strane i fundamentalnih prava onih kojima je garantovana zaštita, sa druge strane”[2]. U traganju za odgovorom na pitanje da li je ograničenje države ovim Zakonom neophodno u demokratskom društvu ukazuje se da da mešanje države mora odgovarati akutnoj društvenoj potrebi, i biti srazmerno legitimnom cilju, biti opravdano relevantnim i dovoljnim razlozima. Definisanje pojma „neophodno” takođe je određeno postavljenim standardima suda.

Sve navedeno ukazuje da se odnos jurisprudencije u procenama dozvoljenosti mešanja države u tako „ekskluzivna” prava kao što je to pravo na nesmetano uživanje imovine, odvija na jednom širokom prostoru u kome se lestvice stalno podižu. Imajući u vidu društvena kretanja u svetu u XXI veku, to je svakako opravdavajuće. Ovo ekstenzivno kretanje jurisprudencije svakako proističe i iz postojanja političkih odluka odnosno zakonskih propisa sa skrivenim ciljem, što predstavlja jednu od suštinskih karakteristika društvene stvarnosti u Srbiji. Na osnovu navedenog, izvesno je da pravo na nesmetano uživanje svojine predstavlja jedno od najelementarnijih prava u pravnom poretku Republike Srbije. Reč je o pravu koje ima duboku istorijsku potvrdu. Štaviše, ovo pravo predstavlja branu „svemoći“ ili „nemoći“ države (u našem slučaju).

Načela pravnog poretka su dovoljno jasna. Međutim, ukazivanje na postojeće bilateralne i multilateralne ugovore, dodatno ukazuju u kolikoj meri je pogrešna i protivpravna sama najava oduzimanja imovine. Sporazum o saradnji u oblasti naftne i gasne industrije od 25 januara 2008.godine, jasno i sveobuhvatno određuje polje na kome se odvija saradnja između dve države. U površnom javnom diskursu često se prenebregava činjenica da se ovaj sporazum (prodaja NIS-a je tek deo ovog sveobuhvatnog sporazuma) odnosi i na izgradnju podzemnog skladišta gasa „Banatski Dvor“, rekonstrukciju i modernizaciju kompleksa „NIS“, ali i na izgradnju magistralnog sistema gasovoda. Od posebnog je značaja činjenica da ovaj sporazum podleže primeni Bečke konvencije o ugovornom pravu iz 1969.godine, koja u delovima 31-33 kao i u 42-53 jasno određuje uslove egzistencije međunarodnih ugovora. Ilustrativno je određenje iz člana 42. BKUP koja za gašenje ili otkazivanje ugovora vezuje za sam ugovor ili konvenciju, što je od posebnog značaja ukoliko se posmatra sa aspekta javnog interesa kao (jednog) od razloga za mešanje države u imovinska prava. Važno je istaći i član 44. koji povlačenje jedne strane iz ugovora vezuje samo za celokupan ugovor. U „našem“ slučaju povlačenje Republike Srbije nužno dovodi u pitanje i egzistenciju ugovora u delu koji se odnosi na na izgradnju podzemnog skladišta gasa „Banatski Dvor“ (sa tim u vezi je i član 60. konvencije). Na ovom mestu važno je ukazati da ni primena instituta „suštinska promena okolnosti“ u članu 62. BKUP ne ostavlja prostor za prestanak ili povlačenje iz ugovora (član 62 stav 3. u vezi sa članom 61. stav 1.).

Na kraju može se zaključiti da je na delu je konačno urušavanje pravnog poretka Srbije. Od dana kada je potpisan “Briseselski sporazum“ suspendovan je ustavni poredak Republike Srbije. Svi kasniji sporazumi (Drugi Briselski sporazum, sporazum iz Vašingtona, tzv. francusko-nemački sporazum) konačno su ogolili činjenicu da se Srbija pretvorila u koloniju, a pravni poredak u simulakrum

U odnosu na izvore prava u konkretnom slučaju važno je ukazati na odredbe Sporazuma o stimulisanju i uzajamnoj zaštiti ulaganja koji jasno označava: „Svaka Strana ugovornica garantovaće, u skladu sa svojim zakonodavstvom, potpunu i bezuslovnu pravnu zaštitu za ulaganja ulagača druge Strane ugovornice. Svaka Strana ugovornica će na svojoj teritoriji obezbeđivati ulaganjima ulagača druge Strane ugovornice i poslovanju u vezi sa ulaganjima pravedan i ravnopravan tretman, koji isključuje primenu diskriminacionih mera koje bi mogle da sprečavaju upravljanje i raspolaganje ulaganjima. Tretman naveden u tački (1) ovog člana neće biti manje povoljan od tretmana koji se odobrava za ulaganja i poslovanje sa ulaganjima sopstvenih ulagača ili ulagača iz bilo koje treće države“. Posebno je ilustrativan član 4.: „Ulaganja ulagača jedne Strane ugovornice koja su realizovana na teritoriji druge Strane ugovornice neće se eksproprisati, nacionalizovati ili podvrgavati drugim merama koje imaju slične posledice (u daljem tekstu: "eksproprijacija"), osim slučajeva kada se takve mere preduzimaju u opštem interesu, po zakonskim propisima koji nisu diskriminacioni, a praćeni su isplatom brze i adekvatne nadoknade“.Od posebnog značaja za sagledavanja pravnog aspekta problema jeste i član 11.3. Ugovora o prodaji i kupovini akcija NIS-a iz 2008.godine, koji se odnosi na tzv. „odricanje od imuniteta“. Višeslojnost problema uvećava i član 12. Sporazuma o slobodnoj trgovini između RF i SRJ, koji nedvosmisleno pruža pravo na zaštitu intelektualne svojine u okviru međusobne poslovne saradnje, a koji se odnosi na već izvršena ulaganja.

Na kraju može se zaključiti da je na delu je konačno urušavanje pravnog poretka Srbije. Od dana kada je potpisan “Briseselski sporazum“ suspendovan je ustavni poredak Republike Srbije. Svi kasniji sporazumi (Drugi Briselski sporazum, sporazum iz Vašingtona, tzv. francusko-nemački sporazum) konačno su ogolili činjenicu da se Srbija pretvorila u koloniju, a pravni poredak u simulakrum. Međutim, od materijalne štete, kao i od pravnih nedostataka, veća je ipak moralna šteta. Na ovaj način, Srbija pokazuje da je konačno poražena slabeći svoje pozicije na svakom mestu i za svako vreme.

(Autor je advokat i doktor pravnih nauka)