Случај „НИС“ - правне и моралне замке колонијалног животарења

Сама најава преузимања управљачких права у Нафтној индустрији Србије, изазвала је велику пажњу униженог српског друштва.

Преседан у најави може се посматрати на неколико проблемских поља. На првом месту је морални аспект који представља практично увођење санкција Руској федерацији и нарушавање не само привредних, већ и историјских односа између два народа. Управо на том месту видљив је и процес промене парадигме. Нова парадигма има за циљ да укине историјски однос према пријатељима и непријатељима, заснован на искуству и свести и реализацију туђинских геополитичких планова.

У историји сваког народа постоје „дефинишући тренуци“. То су оне прилике у којима један народ кроз непристајање на наметнута решења оправдава не само свој опстанак на историјској сцени, већ и доказује и потврђује право на трајање. Овакав опстанак свакако подразумева извесну жртву или подвиг, али као такав чини саставни део моралне вертикале трајања једне заједнице.

Пристанком на „солидарност“ са америчким санкцијама Руској федерацији (НБС већ најављује обуставу платног промета), Србија себе гура на маргину будућих догађаја који се надзиру иза хоризонта. У време „Кримског рата“, тада још увек несуверена и неслободна Србија изабрала је пут неутралности. Срби XIX века су знали да је неутралност доказ независности. Данас се Србија отворено сврстава на страну непријатеља Русије и то у тренутку када се рат у Украјини ближи крају. Српски народ у свом трајању мора бити доследан - и према пријатељима и према непријатељима. Врхунац моралне посрнулости представља чињеница да у исто време када се од Руске Федерације одузима НИС, другој страни се поклања један од симбола дефинишућих тренутака.                       

Међутим, процес преузимања противан је правном поретку Србије. Важно је указати на правни аспект проблема који је изазван најавама о „преузимању вршења власничких права, уз надокнаду“.

Један од суштинских принципа сваког организованог друштва – државе посебно, представља недодирљивост и заштита имовине. Устав Србије у члану 58. као основно начело утврђује право на имовину и несметано уживање имовине. У члану 16. и члану 194. став 3. Устав, јасно утврђује преимућство међународних уговора и општеприхваћених правила међународног права над унутрашњим правним поретком. У том смислу супстанцијални извор права, представља члан 1. додатног Протокола 1 уз Европску конвенцију о заштити људских права и основних слобода: „Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права”.

Пристанком на „солидарност“ са америчким санкцијама Руској федерацији (НБС већ најављује обуставу платног промета), Србија себе гура на маргину будућих догађаја који се надзиру иза хоризонта. У време „Кримског рата“, тада још увек несуверена и неслободна Србија изабрала је пут неутралности. Данас се Србија отворено сврстава на страну непријатеља Русије и то у тренутку када се рат у Украјини ближи крају

Суштина Протокола 1 огледа се у намери да се заштите имовинска права односно титулари имовинских права од било каквог узнемиравања. Наведено се односи на право на заштиту од државног мешања у мирно уживање имовине. Када је реч о самом праву на мешању државе у мирно уживање имовине, оно је неспорно, али са бројним ограничењима. На основу текста Протокола 1 уз Конвенцију, у правној теорији и судској пракси, у савременом међународном праву искристалисало се неколико услова који морају кумулативно бити испуњени како би се дошло до модела дозвољеног државног мешања. То су: законитост, јавни интерес, легитимни циљ – неопходност државног мешања, општа начела међународног права, регулисање коришћења имовине у складу са општим интересом и наплата пореза или других дажбина или казни.

Мешање државе у мирно уживање имовинских права најпре мора да буде законито. Из наведеног произилази да свако мешање мора имати свој основ у законодавству Републике Србије. Међутим, принцип законитости се не исцрпљује на нивоу формалног одређивања извора права. Закон мора имати својство сагласности са начелом владавине права. Илустративна је пракса МСЉП који је у предмету Карбонара и Вентура против Италије заузео становиште које се заснива на захтеву да „конкретна законска основа на коју се држава позива мора бити приступачна, прецизна и предвидива”[1]. Jавни интерес представља основну поставку за било какав облик уплитања државе у мирно уживање права својине. У том смислу је и право на ограничење из члана 58. Устава Србије условљено јавним интересом утврђеним на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне. Управо се кроз концепт јавног интереса преплићу сви остали елементи који мешање државе у мирно уживање права својине од стране државе чине дозвољеним. Суштинско питање представља постојање јавног интереса у конкретном случају. Штавише, комплексност „национализације НИС-а“ (колоквијално представљено као „преузимање управљања компанијом“) друге односе између две државе као што су то снабдевање гасом или међудржавни споразуми, па и историјски односи између две државе озбиљно доводи у питање. Такође, јавни интерес не може да буде заснован на геополитичким размирицама или политичким договорима са једном од страна у сукобу. Устав РС у члану 58. став 3 јасно утврђује „постојање јавног интереса који се утврђује законом“. Такав Закон би био у супротности са Споразумом о сарадњи у области нафтне и гасне индустрије од 25. јануара 2008.године, међународним уговором између Руске федерације и Републике Србије о продаји и куповини акција „НИС“ АД из 2008.године, Споразуму о слободној трговини, као и Закону о стимулисању и узајамној заштити улагања закључен између СРЈ и РФ.

Заиста банално звучи сама могућност да Србија свој јавни интерес (и формално) претвори у отимање имовине Руској федерацији и суспензију бројних политичких, привредних и културних односа две државе

Окосница овог критеријума огледа се у претпоставци да јавни интерес мора служити легитимном циљу. Како би изгледало одређење „јавног интереса“ у случају НИС-а? Да ли се јавни интерес може пронаћи у санкцијама које САД или ЕУ уводе руским привредним субјектима? Сама помисао да се јавни интерес утврђује нарушеним међународним односима између других држава делује заиста гротескно, посебно у свеукупности међусобних односа између Руске федерације и Републике Србије. Заиста банално звучи сама могућност да Србија свој јавни интерес (и формално) претвори у отимање имовине Руској федерацији и суспензију бројних политичких, привредних и културних односа две државе.

У односу на принцип законитости, принцип легитимног циља се поставља као једнако важан принцип. Легитимни циљ је у вези са јавним интересом и проистиче из члана 1 Протокола уз Конвенцију да „Нико не може бити лишен своје имовине осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права. Имајући у виду рестриктиван карактер права на државно мешање у имовинска права у светлу Устава Србије, као и јуриспруденције међународног права, јасно је да се свако мешање у права својине физичких и правних лица од стране државе мора одвијати у односу јавни поредак – легитиман циљ. Овај однос је суштина услова законитости. Са аспекта успостављених стандарда у јуриспруденцији међународног права, на држави је увек терет доказивања да је мешање државе оправдано. Судска пракса ово доказује кроз три теста: да ли је мешање тежило легитимном циљу, да ли је било „прописано законом” и да ли је било „неопходно у демократском друштву”. Значи, мора се доказати да је свеукупна ситуација обухваћена једним од прописаних државних интереса. Ти признати интереси су „интереси јавне безбедности”, заштите јавног реда, здравља или морала или заштита права и слобода других, и тумачи се да су по својој формулацији ужи од било каквог политичког интереса.

Споразум о сарадњи у области нафтне и гасне индустрије од 25 јануара 2008, јасно и свеобухватно одређује поље на коме се одвија сарадња између две државе. Често се пренебрегава чињеница да се овај споразум (продаја НИС-а је тек део овог свеобухватног споразума) односи и на изградњу подземног складишта гаса „Банатски Двор“, реконструкцију и модернизацију комплекса „НИС“, али и на изградњу магистралног система гасовода. Од посебног је значаја чињеница да овај споразум подлеже примени Бечке конвенције о уговорном праву из 1969.године

Директна последица јавног интереса и принципа легитимног циља је и начело сразмерности. При том, начело сразмерности појављује се као нови ниво процене оправданости државног мешања у случају одузимања или ограничења имовине. Суштина овог начела огледа се у утврђивању правичне равнотеже између општег интереса заједнице и очувања интереса титулара права својине. На принцип сразмерности надовезује се и принцип равнотеже, који се одређује као процена „да ли је приликом мешања у право на неометано уживање имовине успостављена правична равнотежа између оштег интереса заједнице, са једне стране и фундаменталних права оних којима је гарантована заштита, са друге стране”[2]. У трагању за одговором на питање да ли је ограничење државе овим Законом неопходно у демократском друштву указује се да да мешање државе мора одговарати акутној друштвеној потреби, и бити сразмерно легитимном циљу, бити оправдано релевантним и довољним разлозима. Дефинисање појма „неопходно” такође је одређено постављеним стандардима суда.

Све наведено указује да се однос јуриспруденције у проценама дозвољености мешања државе у тако „ексклузивна” права као што је то право на несметано уживање имовине, одвија на једном широком простору у коме се лествице стално подижу. Имајући у виду друштвена кретања у свету у XXI веку, то је свакако оправдавајуће. Ово екстензивно кретање јуриспруденције свакако проистиче и из постојања политичких одлука односно законских прописа са скривеним циљем, што представља једну од суштинских карактеристика друштвене стварности у Србији. На основу наведеног, извесно је да право на несметано уживање својине представља једно од најелементарнијих права у правном поретку Републике Србије. Реч је о праву које има дубоку историјску потврду. Штавише, ово право представља брану „свемоћи“ или „немоћи“ државе (у нашем случају).

Начела правног поретка су довољно јасна. Међутим, указивање на постојеће билатералне и мултилатералне уговоре, додатно указују у коликој мери је погрешна и противправна сама најава одузимања имовине. Споразум о сарадњи у области нафтне и гасне индустрије од 25 јануара 2008.године, јасно и свеобухватно одређује поље на коме се одвија сарадња између две државе. У површном јавном дискурсу често се пренебрегава чињеница да се овај споразум (продаја НИС-а је тек део овог свеобухватног споразума) односи и на изградњу подземног складишта гаса „Банатски Двор“, реконструкцију и модернизацију комплекса „НИС“, али и на изградњу магистралног система гасовода. Од посебног је значаја чињеница да овај споразум подлеже примени Бечке конвенције о уговорном праву из 1969.године, која у деловима 31-33 као и у 42-53 јасно одређује услове егзистенције међународних уговора. Илустративно је одређење из члана 42. БКУП која за гашење или отказивање уговора везује за сам уговор или конвенцију, што је од посебног значаја уколико се посматра са аспекта јавног интереса као (једног) од разлога за мешање државе у имовинска права. Важно је истаћи и члан 44. који повлачење једне стране из уговора везује само за целокупан уговор. У „нашем“ случају повлачење Републике Србије нужно доводи у питање и егзистенцију уговора у делу који се односи на на изградњу подземног складишта гаса „Банатски Двор“ (са тим у вези је и члан 60. конвенције). На овом месту важно је указати да ни примена института „суштинска промена околности“ у члану 62. БКУП не оставља простор за престанак или повлачење из уговора (члан 62 став 3. у вези са чланом 61. став 1.).

На крају може се закључити да је на делу је коначно урушавање правног поретка Србије. Од дана када је потписан “Брисеселски споразум“ суспендован је уставни поредак Републике Србије. Сви каснији споразуми (Други Бриселски споразум, споразум из Вашингтона, тзв. француско-немачки споразум) коначно су оголили чињеницу да се Србија претворила у колонију, а правни поредак у симулакрум

У односу на изворе права у конкретном случају важно је указати на одредбе Споразума о стимулисању и узајамној заштити улагања који јасно означава: „Свака Страна уговорница гарантоваће, у складу са својим законодавством, потпуну и безусловну правну заштиту за улагања улагача друге Стране уговорнице. Свака Страна уговорница ће на својој територији обезбеђивати улагањима улагача друге Стране уговорнице и пословању у вези са улагањима праведан и равноправан третман, који искључује примену дискриминационих мера које би могле да спречавају управљање и располагање улагањима. Третман наведен у тачки (1) овог члана неће бити мање повољан од третмана који се одобрава за улагања и пословање са улагањима сопствених улагача или улагача из било које треће државе“. Посебно је илустративан члан 4.: „Улагања улагача једне Стране уговорнице која су реализована на територији друге Стране уговорнице неће се експроприсати, национализовати или подвргавати другим мерама које имају сличне последице (у даљем тексту: "експропријација"), осим случајева када се такве мере предузимају у општем интересу, по законским прописима који нису дискриминациони, а праћени су исплатом брзе и адекватне надокнаде“.Од посебног значаја за сагледавања правног аспекта проблема јесте и члан 11.3. Уговора о продаји и куповини акција НИС-а из 2008.године, који се односи на тзв. „одрицање од имунитета“. Вишеслојност проблема увећава и члан 12. Споразума о слободној трговини између РФ и СРЈ, који недвосмислено пружа право на заштиту интелектуалне својине у оквиру међусобне пословне сарадње, а који се односи на већ извршена улагања.

На крају може се закључити да је на делу је коначно урушавање правног поретка Србије. Од дана када је потписан “Брисеселски споразум“ суспендован је уставни поредак Републике Србије. Сви каснији споразуми (Други Бриселски споразум, споразум из Вашингтона, тзв. француско-немачки споразум) коначно су оголили чињеницу да се Србија претворила у колонију, а правни поредак у симулакрум. Међутим, од материјалне штете, као и од правних недостатака, већа је ипак морална штета. На овај начин, Србија показује да је коначно поражена слабећи своје позиције на сваком месту и за свако време.

(Аутор је адвокат и доктор правних наука)