уторак, 23. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Политички живот

Зашто ме нападају

PDF Штампа Ел. пошта
Санда Рашковић Ивић   
недеља, 03. април 2016.

Демократска странка Србије основана је из насушне потребе једног значајног дела грађана Србије да се у политичко деловање усагласе начела грађанског друштва, демократског плурализма и национално-државотворне одговорности. Грађанско друштво и демократски плурализам засновани су на слободама и правима људи, владавини права и правној држави, као и национално питање, јер човек не може бити слободан без слободног испољавања националног. Без државе с јаким демократским институцијама спровођење иједног од ових принципа није гарантовано и отуда наше инсистирање на државотворности. Ова важна начела, ДСС спроводи кроз политичку праксу у српском друштву и то је разлог мог бављења политиком. На супротној страни, власт Александра Вучића, упркос плебисцитарној подршци гласача добијеној 2014. године, показала се као неделотворна. Грађанско је свела на поданичко, демократско на ауторитарно, а национално и државотворно на вазалско и послушничко. Ове дихотомије, логички и природно, устројиле су стање да Демократска странка Србије и Вучићева аутократска и штеточинска владавина буду у бескомпромисној опозицији.

Резултати владавине Александра Вучића ни по чему нису достојни похвала. Реч је о тешким и све тежим поразима од којих су смањење плата и пензија, предаја Косова и Метохије албанским сепаратистима, еврофундаментализам, увлачење НАТО-а у Србију, осиромашења грађана, учешће у коруптивним пројектима на води или на копну, само део дубиозе у коју нас Вучићева власт увлачи. Када на све то указујете грађанима, тек толико да почну да верују својим чулима и разуму, а не Потемкиновим селима и Вучићевом празнословљу, сигурно је да они који имају апсолутну моћ у Србији неће то игнорисати. Оштра критика код оваквог режима изазива бесну реакцију, а степен те реакције пропорцијалан је степену његове антидемократичности. А реакција је била разнолика. Најпре су куповали одборнике и разбијали одборе ДСС-а. Недовољни учинци ове работе инспирисали су их да покушају да преузму целу странку преко људи који су већ свесрдно сарађивали са СНС-ом преко београдске власти. Након тог неуспеха следило је финансијско исцрпљивање, блокирање рачуна и, на крају, почели су кампању дискредитације ДСС-а и мене лично. Почео је медијски линч. На насловним странама Вучићевих таблоидних новина проглашавана сам лудом, па још луђом, монтиране су вулгарне сексистичке фотографије и сличне инсинуације. Оптуживана сам због ношења бунде и штикли, називана "поглаварком" коалиције не би ли то асоцирало на поглавника. Импутиране су ми антисрпске изјаве, или потпуно измишљене или цитиране мимо контекста, а нису поштедели ни моју породицу којој су анализирали "национални ДНК". Напади су били усаглашени и безочни. Преко њихових већ доказаних електронских и штампаних медија и друштвених мрежа долазили су од омиљеног Вучићевог новинара Д. Ј. Вучићевића, омиљеног опозиционара по вокацији В. Шешеља, омиљеног министра јуловског, али и евроатлантског режима Вулина, од функционера СНС-а и бројних ботова, као и од политичке ситнежи, становника Вучићеве посланичке листе или претендената на њу.

То ме није зачудило, чак ни тако широки фронт и вишеструко оркестриран напад. Виђала сам и доживљавала то и раније. Њихови узроци леже у нарцизму власти и групној нарцисоидности дела друштва. По Јовану Рашковићу, основни услов за стварање нарцисоидности друштва јесте савез малих и великих нарциса. Већина малих нарциса идентификује се с вођом или вођама. Такав савез омогућује им да деле славу вође и друге потенцијале. Нарцисоидност претпоставља проширивање властите личности на друге и оно се може одвијати преко власти и преко духа. Уметници и филозофи то чине преко духа, наводећи људе често на добро. Али, владалац-нарцис не наводи друге на добро, већ на тиранију, на тиранију лажи којом настоји да сакрије истину и да субјективну представу пренесе на друге. Групном нарцису потребни су тотална комуникација, тотална контрола информација и висок публицитет масовних медија. Основни услов таквог вође јесте да стално побеђује, да га прате успеси и аплаузи. Ако не побеђује стварно, онда побеђује лажно, маркетиншки, умишља победе и побеђује у виртуелним биткама. То не храни само његову нарцисоидну личност, већ и групу која га прати, која с њим дели, у првом реду, власт.

С друге стране, нарцисоидност не тражи само љубав и поштовање, већ подложност и слепу послушност. Све друго је непријатељство с којим се треба обрачунати. Групна нарцисоидност унапређује солидарност и унутарњу кохезију групе. Отклања анксиозност и страх, тако да слаби постају јаки, недоучени добијају осећање повећане вредности, а узнемирени се у групи релаксирају. Зато се свима њима лако манипулише. Нарцистичко задовољство пак није потпуно, јер несвесни корени нарцистичке моћи условљавају нелагоду и тескобу. Свака моћ праћена је стрепњом, а стрепња се превазилази јачањем моћи и претварањем недостатака и грешака у славу. Укидају потпуно слободу за истину, а ништа их тако убојито не рањава до истине о њима. Зато су спремни да с дубоком мржњом прогоне људе и то увек раде преко својих малих групних нарциса...

Међутим, тврђење да је своје властодржачке позиције освојио минулим радом или само сплетом срећних околности, било би значајно прецењивање Вучићевих вештина и моћи. Он је пре свега обезбедио чврсту подршку англо-европске коалиције орочену само императивом за ефикасно остваривање америчких интереса. Ти интереси произлазе из глобалних кретања и утицаја, геополитичке и економско-безбедносне стратегије и у стварању агенде интереса нема места за савест или морал, право или правду.

Прекомпозиција Балкана са тог становишта подразумева решавање националних питања других државица и малих балканских народа њиховим намиривањем науштрб српских територија и то из два разлога. Први је опортунистички јер само Срби имају довољно ресурса да отети делови државне територије могу да утоле глад претендентима, а други је прагматички јер се само дубоко унутар Србије осећа колебање у погледу прихватања беспоговорног вазалства Европској унији и САД. Тај отпор америчком неоколонијализму и борба за слободу велики су проблем за Вучићеве западне пријатеље. Због тога, због заштите њиховог интереса, он силно насрће на политичку опцију која, кроз одбрану права на слободу и самосталност, јесте једина истински супротстављена евроатлантским интересима.

Вучићева лојалност западном фактору безгранична је и у овој ситуацији примерено се спроводи кроз ревносно извршавање задатка, дакле, кроз покушај потпуног уништавања једне легитимне политичке и демократске опције. Али, његови патрони нису ни приближно толико лојални. Већ у првој прилици окренуће се неком ко може боље и јевтиније да извршава налоге. Но, како је борба за слободу незаустављива и ширећа, она је и непремостив проблем интересима Запада. Зато клица отпора треба да нестане, а српски политички простор треба да постане фабрика еврофундаменталистичких клонова.

Напади на коалицију ДСС–Двери, на Демократску странку Србије и мене лично заправо су напади на слободно изражавање политичке воље, на слободу и право да подвргнемо критичком суду све политичке актуелности без изузетака, а особито оне које сматрамо антидржавним, антидемократским и против интереса народа. Нико од тих поседника властодржачке моћи не напада наше аргументе. Нападају наше личности лажима, апсурдностима, простаклуцима и читавим арсеналом тоталитаристичког оружја. Уместо политичке дебате и борбе аргументима, граде гладијаторску арену у којој се за њихов рачун боре неки напредни, новокомпоновани робови у покушају да све друштвене токове у Србији уподобе жанру ријалити програма. На тај начин бришу се све разлике и границе, а сам живот пежоративно своди на примитивну забаву "хлеба и игара".

Данас су програм Демократске странке Србије и политика за коју се залажем много више од црно-беле поделе Америка или Русија, национализам или социјализам. Поред политичких начела која нас чине другачијим: опредељења против НАТО-а, евроскептицизам, борба за Косово и Метохију под окриљем Савета безбедности УН, ослањање на Русију, економски патриотизам – ми баштинимо и боримо се за право свих на слободно изражавање политичке воље и слободно политичко деловање, за истинско демократско уређење друштва и државе, за солидарност и моралност.

(Време)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер