Политички живот | |||
Речник “политички коректног” геноцида или вербални деликт поново међу Србљима |
понедељак, 21. новембар 2016. | |
Управо ових дана смо сведоци скупштинске расправе око допуне КЗ кривичним делом забране порицања геноцида. Ако се она усвоји у Србији неће смети да се говори било шта другачије од онога што је нека судска пресуда утврдила о неком геноциду. Несумњиво је ово кривично дело вид ограничења слободе говора, слично другим из кухиње америчких левих либерала као што је нпр. говор мржње. Сва ова ограничења слободе говора заједно се могу подвести под један виши генерички појам који их обухвата - политичка коректност.
Политичка коректност је збирни назив за, пореклом, америчка ограничења слободе говора која су створена по узору на она која су некад постојала у комунизму. Као и друга сродна ограничења, нису успели да је „запате“ у матичној земљи јер она изузетно цени слободу говора, али су је успешно извезли у државе у којима сопствене владе немају снаге да се одупру овом увозу Сорошевог новоговора. Оно што није довољно добро за Америку изгледа да јесте за Србију. Политичка коректност се у суштини своди на механизме самоцензуре или цензуре којима се ограничава шта се може говорити, рећи или саопштити, о чему се може причати, дебатовати, аргументовати и слично. Она функционише тако што људи застрашени разноразним претњама ванправним (лажно морално згражавање, одбацивање, грађанска смрт) или правним санкцијама (лустрација, избацивање са посла, лишавање функција или титула, казне) запуше своја или туђа уста у свом окружењу. Ко се из средње и старије генерације, не само правника већ и свих слободномислећих људи, не сећа по злу чувеног члана 133. КЗ СФРЈ (непријатељска пропаганда) и 67. (Забрана јавног иступања)? Политичка некоректност је само нова верзија тих, како су се у нашем друштву некад називали вербалних деликата. Политичка коретност захтева од људи исто оно што су некад у комунистичкој Југославији захтевали наведени чланови кривичног закона – да умукну. Данас се политички некоректним сматра онај ко је некада у комунизму сматран непријатељским пропагандистом. О области у којој ће бити уведен овај вид политичке коректности (односно забране слободе говора), порицање геноцида, већ сам писао на страницама НСПМ два пута. У првом тексту из 2011. године сам предвидео да ће РЕКОМ (читај Наташа Кандић) покушати овако нешто, и ево успела је и без РЕКОМА-а да Србији запуши уста. Тад сам написао да је кривичноправна забрана порицања једног историјског догађаја (као што је било који случај геноцида) бесмислица из простог разлога што судски поступак не служи за утврђивање историјских истина. Томе служи историјски научни метод. Да бих показао колико је то апсурд поставио сам тада питање: какве би биле судске одлуке о кривици када би их утврђивали историјским научним методом уместо у кривичном поступку? Једнако би биле мањкаве као и историјске истине утврђене у кривичном поступку уместо историјским научним методом. Одлуке о кривици извршилаца геноцида треба оставити судовима, а историјске истине о поједином догађају геноцида историји. Овим кривичним делом Наташа Кандић, користећи напредњаке као средство, претвара судове у Србији у своје министарство истине (Орвел, 1984.). У другом тексту из 2015. године посвећеном Резолуцији о геноциду објаснио сам разлог зашто се баш у сфери геноцида уводи овај вид политичке коректности у облику забране слободе говора. Разлог је тај што ратови никад не завршавају војним поразима. Они се настављају политиком. Неравнотежа која је створена последњом битком рата цементира се и наставља да се спроводи политичким средствима. Та неравнотежа може да се ослика и у сфери језика. Постоје речи и појмови који су за побеђеног забрањени и он не сме да их употребљава. За Србију ће за који дан слободна употреба појма геноцид, захваљујући неспособној напредњачкој власти, бити забрањена. Њега ће грађани смети да употребљавају само онако како то међународни судови или домаћи под контролом странаца (као што је Одељење Вишег суда у Београду за ратне злочине) одреде. За овај став сам се ослонио на Фукоа. Он је својевремено извршио инверзију Клаузевицеве мисли да је рат продужетак политике другим средствима и написао је да је политика продужетак рата другим средствима. Ако је Фуко у праву, сви они који су ратовали против Срба сада настављају тај рат политичким средствима. Једно од тих средстава је и бацање моралне љаге на Србе као варваре и дивљаке извршиоце најодвратнијег могућег чина, архизлочина односно геноцида. Та љага треба да јасно покаже како су Срби тим чином изопштили себе из реда цивилизованих народа и сврстали се у друштво отпадника. Сврха бацања ове моралне осуде је иста као и свих оних које се набацују на пораженог у рату: „товарење“ политичке кривице на пораженог како би оправдали поступци победника у виду отимања територија или становништва (нпр. покушаји укидања РС), или геостратешке оријентације државе (нпр. улазак у НАТО), освета и пљачка природних ресурса (отимачина рудника и електрана на КиМ, поклањање пољопривредног или градског грађевинског земљишта) или богатстава („продаја“ Телекома, ЕПС-а, Аеродрома...) пораженог и томе слично. Уколико слободномислећим људима у Србији остане могућност да користе појам геноцида онако како хоће, да о њему расправљају, причају, дебатују, аргументују или разматрају, да у њега сумњају или верују и да га у складу са сопственим ставовима о њему преиспитују или не преиспитују, не би било могуће да се Србији натовари ту морална осуда. У једној аргументованој расправи показало би се шта је истина. Ако се слободним људима одузму та могућност геноцидна љага ће бити бачена на Србију са свим штетним последицама које она носи. Ето то је сврха свег овог замештељства у вези са овим новим кривичним делом. Н. К. ће издати политички коректан речник геноцида у којем ће стајати која реч у вези са геноцидом може да се користи и како, а која не сме и забрањена је. До сада се Србија са тим њеним речником исмевала и спрдала се. Е сад ће Н. К. да га спроводи песницом државног монопола принуде. Па ко буде писнуо има да иде у затвор. Ово је горе од њеног старог покушаја са РЕКОМ-ом. Тада је држава требала да добије РЕКОМ, а сада РЕКОМ добија државу. |